Zivot kao igra

Koliko vremena i energije trosimo na gluposti! Na prepricavanje sta je ko rekao, mislio. Na analize onoga sto je proslo i onoga sto moze biti. U svom tom haosu reci propustamo da vidimo sustinu, da shvatimo, povezemo.

Dete uzme jednu figuricu, neka to bude dvoglavi zmaj. Za njega to nije samo figurica zmaja sa dve glave – za njega je to moc, sila, snaga, strah. Dve glave. Hm. Mogu biti podrska ako zajedno bljuju vatru. Mogu biti rasipanje energije na unutrasnje konflikte, borbu sa samim sobom. Dualnost naspram jedinstva. Kako god, dete, naravno, nema svest o tome, o znacenju, ali uzima tu figuru u ruke i preuzima osobine. Menja ponasanje, glas, unosi sebe u to. Pravi pricu, citav jedan zivot! Tako izlazi na kraj sa osecajem da je krhko, nezno, uplaseno, bez moci da se suprotstavi dzinovima oko sebe.

Zasto i mi to ne radimo? Zasto se zaglavljujemo u beskonacnom prepricavanju i analizi? Svaki sukob sa nekim drugim je sukob sa samim sobom. Sa osobinama, licnostima, ogranicenjima, emocijama koje necemo u sebi da priznamo. Koje nas plase, uznemiravaju. Sta je to sto toliko smeta? Zasto? Poigrati se sa simbolima. Pretvoriti ljude i okolnosti u bajku, mit. Dati im potpuno drugacije, univerzalno znacenje. Izmaci se iz sopstvenih emocija i dozivljaja. Posmatrati to kao igru.

~~~
Da li je neko raspolozen da se igra?

Gledam one cifre. Papire, registratore. Strucne casopise. I ne vidim ih vise. Ne mogu da ih gledam. Sve to mi se pretvara u beskonacno veslanje galiota u potpalublju. Gde idemo? Sta postizemo? I koji su to okovi koji me drze vezanom? Zasto jednostavno ne ustanem, ne skinem ih, i ne skocim? Plase me raskrvavljene ruke, bol? Da me ne ubiju? Ili me plasi to da necu znati drugacije. Da cu doplivati do drugog broda prestravljena samocom i dubinom. I tamo ponovo prihvatiti okove. Zar je dodir vetra koji podize visoka jedra dovoljan? Zar je dovoljno gledati kroz prozor kako izgleda zivot?

Ne bih mogla slomiti vrat dobosaru. Ne bih se mogla probiti kroz koplja i stitove. Nemam tu snagu, nemam te emocije. Moram pronaci neki drugi put. Moj. Mozda da ih zacaram pesmom? Da pratim zov sirena. Da se pretvorim u jednu od njih?
San o moru, dubinama. San da skacem.

Ja ne mogu da se igram s tobom. Imam zmaja u grudima. Zmaj spava, sklopljenih krila. Bez zmaja ne mogu se pokrenuti. Mi delimo ista tkanja, vezani jedan za drugog kao sijamski blizanci. Ako ga usmrte, ni mene nece biti; ako me usmrte, nece biti ni on.

Uzalud hocu ga probuditi, ali ne dopirem do njega. Ako ga ne probudim, ostacu ovakav, tezak kao zemlja bez sunca i taman kao noc bez meseca. Ako ga ostavim da spava, ostace zauvek zatocen u svom snu.

Imam zmaja u grudima, o divan je to zmaj i svirepo mocan, ali zmaj spava i ja sam zarobljen pored njega i ne umem ga probuditi. Kako da se igram s tobom?

Cula sam jednu divnu legendu. Po toj legendi zivot i san stoje jedno u odnosu na drugo kao fotografija i njen negativ. Tamo gde je belo ovde crno je, i obratno. San o smrti daje silu zivota onome ciju si usnio. Sanjajuci gubitak drugog mozes mu preneti svu svoju zivotnu silu poput snaznog dodira iscelenja.

Potrebno je da ga sanjas. U tvojim snovima, zmaj je uvek budan. Sunce je tu zemlji, a mesec noci. Krilima snazno leti, mocan i divan. Potrebno je da ga savladas i uspavas. Da ugasis to svetlo u snovima. Tesko je. Suvise znaci, suvise je dragoceno. Ali ako zaspi u tvom snu, probudice se u tvojoj stvarnosti.

E sad, postoji jedna opasnost kod tog plana. Ko je onaj ko ce se probuditi?

Zazmurila sam. Potrebno je da donesem tesku odluku. Potrebno je da povredim. Drzim noz u rukama nad nekim ko mi je drag. Ne zelim krv. Ne volim krv. Ne umem da zamislim sebe kao onu koja povredjuje. A ipak, odluka je moja, zar ne? Kako je dobro kada noz drzi neko drugi. A tvoja bela haljina ostaje neuprljana, ruke ciste i nezne. Ne volim da povredjujem. Ali ne umem da resim. Previse je suprotstavljenih, protivrecnih zahteva. Ne mozes samo ostati u tim protivrecnostima, zar ne? Ili mozes? Pustis vatru da sagori suvisno. Konflikt da traje.
Magija. Potreban je caroban prah kojim stvari postaju resene. A ti ne pogazis ono najdragocenije u sebi. Sebe.
Ipak sam nalik na sirenu. Onu koja se pretvara u morsku penu jer ne ume drugacije.

Devojka sa sibicama. Eh, da, ponekad dodje momenat i da odigramo ovu bajku. Zapravo, za njen kraj, gde shvatimo da je deo najdragocenijeg u zivotu zapravo samo iluzija svetlosti koju smo prihvatili kao stvarnost. I, ne, nije strasno uopste. Zapravo je oslobadjajuce. Skroz.

Juče, otišla sam do prodavnice. Na putu do prodavnice ugledala sam jednu prelepu bebu dečaka sa divnim plavim očima. Pogledao me je i nasmejao se onim osmehom koji prodire najdublje, koji se oseti na svim nivoima. U povratku, druga beba bila je u rukama svoje majke koja je hodala ispred mene. Njemu je bilo zabavno da se sakriva iza mame, i da povremeno izviruje desno i levo izazivajući me pogledom i osmehom. Igrali smo se tako, bez ijedne reči, dok nisam stigla do zgrade. Interesantna slučajnost: često mi se dešava udvajanje – u kratkom periodu dve slične osobe ili situacije. Obratila sam pažnju na moguće značenje i povezala: Detinja potreba za igrom, čistota namere i izraženog osećaja, kroz osmeh, pogled. I, nedavanje značaja tome – to je samo trenutni osećaj, težnja da se izazove, da se dobije odgovor, interakcija. Čim sam im nestala iz vidokruga, nestala je i misao o meni. Iz tog događaja iskristalisao se uvid: naše suštine su kao bebe. Čiste, ali nerazvijene. Igra ih razvija, pokreće, daje potrebnu energiju. Užasno je bitno držati stalno na umu taj deo: da sve vreme pokrećemo energiju koristeći znanja koja imamo. Vezivanje je ono što aktivira mehanizme i čini da pokrenuta energija odlazi na lažnu ličnost, na odbrane i strah od odbačenosti i povređivanje. Igra, pokret, energija. I detinja čistota. Pogled, dodir, reč koja prodire, ali ne nudi, ne traži, ne vezuje (se).

Krenula sam da se igram, pa su se kockice same posložile na neobičan način. U astrologiji, zapravo, postoji priroda zmaja koju treba oživeti, pokrenuti na pravi način. Zmaj ima tri dela koja moraju biti ujedinjena da bi se aktivirao. Prateći mit, zmaj je demon koji je težio besmrtnosti, te je prepolovljen na dva dela – odsečena mu je glava. Glavu predstavlja severni mesečev čvor, a telo i rep predstavlja južni mesečev čvor. Prepolovljenost zmaja govori o našoj večitoj rascepljenosti između prošlog i budućeg, kao i o težnji za stapanjem, potpunošću, ujedinjenjem suprotnosti. Priča o zmaju je priča o Mesecu i duši, a značaj samog Meseca u našem kosmogramu je izuzetno velik. Interesantno je da Mesec i jeste smešten u prostor grudi, iza srca. Elem, južni mesečev čvor nosi prirodu Plutona, Hada, boga podzemlja, a severni čvor nosi prirodu Urana. Interesantno je i da Pluton predstavlja atom i princip fuzije, stapanja, dok Uran predstavlja razbijanje atoma, fisiju i princip razdvajanja. Još je interesantnije kada se to integriše sa idejama ezoteričnog pa Pluton posmatramo kao kundalini shakti, a Uran kao prekoum. Pluton je davna prošlost (drevno), a Uran buduće, novo. Uran često označava i pobunu, posebnost, odvojenost, ali i težnju za oslobođenjem i genijalnost.
Suština celog kosmograma je povezivanje sa zmajem. Energija je tu ključna stvar, te od energije koju dobijamo kroz južni čvor (piroda Plutona) zavisi ishod cele priče, odnosno oslobođenje. U tom delu bitno je razumeti da zmaj ima prirodu Meseca, najdubljih emocija, duše. Od čistote duše i pročišćenosti emocija zavisi i vezanost za rascepljenost zmaja odnosno sposobnost da se sjedini. Južni čvor je deo prošlog, karme, stečenih znanja u prošlim inkarnacijama. Kada je južni čvor na ascendentu, onda to ukazuje na jake talente, neverovatnu intuiciju i znanje, ali i na nemogućnost da se to usmeri na pravi način sve dok postoji rascepljenost. Jer, fali sjedinjenost sa glavom zmaja, sa severnim čvorom. Južni čvor u Lavu govori o egu, moći, volji, harizmatičnosti. Ako uz to pogledamo i samog Plutona koji je u 3. kući dobijamo snažnu moć reči i jak intelekt. U Vodoliji se našla osma, Plutonova kuća, Sunce, Merkur, ali i severni mesečev čvor. To negde daje naglašenu priču upravo ovog zmaja u grudima jer postoji jaka priča i Plutona i Urana. Severni čvor u Vodoliji traži prevazilaženje ega i angažovanje na nečemu što bi imalo širi značaj, kroz organizovanje, vođenje drugih u pravcu viših ciljeva - Uran uvek ima prirodu opozicije, bunta, revolucije.
Hajde da vidimo sada šta se dešava sa krilima zmaja. Interesantno je da su krila tvog zmaja Venera i Neptun i to u najharmoničnijem aspektu u odnosu na severni i južni čvor. Venera je kreativnost, seksualnost, predaja, ženski princip, niži vital. Neptun je viša oktava Venere i predstavlja težnju ka izvoru, stapanju, duhovnost, devociju, bezuslovnu ljubav. Južni čvor u Lavu, Venera u Ovnu i Neptun u Strelcu prave veliki vatreni trigon. Buđenje zmaja zavisi od energije južnog čvora, a ovde je energija vatre izuzetno jaka. Onda, šta pravi rascep, šta ne da zmaju da se pokrene, šta rasipa energiju? Pluton. Previše je jak taj Had, bog podzemlja. Kanal za Neptun, a on je vladar Meseca u Ribama, su Venera i Jupiter, a njih oboje sputava Pluton. Jupiter je viđenje, učitelj, intuicija, viša znanja, treće oko. Potrebno je isceliti Veneru i Jupitera, dopustiti protočnost, radost, ljubav. Problem pravi i Saturn, stari vladar Vodolije. Jer daje melanholičnost i vezanost za patnju. Jupiter u Jarcu doživljava pad, pa i viđenje biva ugroženo. Međutim, povezivanje Saturna sa ezoteričnim konceptom potpuno menja njegovu prirodu i omogućava da se promeni odnos determinisanosti i slobodne volje. Ali o tome neki drugi put, možda. Za sada je dovoljno da je zmaj probuđen i da igra može da počne.