Poezija

Huan Ramon Himenez
To je moj život

To je moj život, onaj odozgo,
onaj čistog povetarca,
onaj poslednje ptice,
život zlatnih vrhova u tami!
To je moja sloboda, mirisati ružu,
seći hladnu vodu ludom rukom,
ogoliti drvored,
uzimati suncu njegovu večnu svetlost!

Rastvorio sam te

Rastvorio sam te kao ružu
da bih tvoju dušu video
i ne videh je.
Ali sve okolo
- obzorja zemlje i mora -
sve, unedogled,
bi ispunjeno
beskrajnim i živim životom.

J.R.Jaminez

Poslednje putovanje

Otići ću. A ptice će ostati
pevajući;
i ostaće vrt moj sa svojim zelenim stablom
i svojim belim zdencem.
Svake večeri nebo će biti plavo i spokojno;
i zvoniće, kao i večeras,
zvona sa zvonika.
Umreće oni koji su me voleli;
i svet će se obnavljati svake godine;
a u uglu mog vrta rascvala i okrečena
lutaće duh moj, nostalgičan...
Otići ću; i biću sam, bez ognjišta, bez stabla
zelenog, bez zdenca obeljena,
bez neba plava i spokojna ...
A ptice će ostati pevajući.

Samoća

Svo si u sebi, more, pa ipak
kako si bez sebe, kako samo,
kako daleko, uvek, od sebe samog!
Otvoreno u hiljadu rana, svakog časa,
kao i moje čelo,
tvoji valovi odlaze, poput mojih misli,
i dolaze, odlaze i dolaze,
ljubeći se, rastajući se,
s večnim upoznavanjem,
more, i nepoznavanjem.
Ti jesi a ne znaš,
srce ti udara, a ne osećaš ...
Kakva potpunost samoće, more samo!
Juan R. Jimenez

Nada

Nadati se. Nadati se.
U međuvremenu,
o nebo se kače;
Oblaci zlatni, kišonošci;
trn se pretvara u ružu,
ruža u list, list u led.

U dugom dvoboju
oprašta se slavuj
od ljubavnih noći
i na suncu
leptiri u letu
udvajaju let.

Pod seoskom svećom
daleku kolevku snova
njiše vetar zlatnog oktobra...
Telo mi božanskije,
stare iluzije trulije;
Ono što čekam, minulo je.

Nikad se neću vratiti

Nikad se neću vratiti
Noć mlada, tiha i vedra,
uspavaće svet, zracima
svog meseca - jedinca.

Tela neće biti,
i kroz prozor;
sveži će ući lahor
da za dušu pita.

Niko neće čekati da dođem,
iz dvostrukog mog odsustva,
nit ljubiti spomen na mene,
između suza i milovanja.

Ali biće zvezda i cveća,
uzdaha i nada
biće ljubavi po avenijama,
u senci grana.

Isti će klavir odjekivati,
kao u ovoj noći,
ali ga niko neće slušati,
zamišljen, sa mog prozora.

Ako ovde moram da ostanem

... Čuje se već tvoj zov
iz daljina, i ne znam
da l' me strah da odem:
Strah me je, slutim...
da će se moja glava,
zauvek osvrtati...

Zelena ptičica

Rekom ću oteći,
kuda voda vodi,
među dvema obalama.

Gledam kako tečem,
sa dveju obala,
što je bilo, minulo je...
Zbogom. Zbogom.
Kako je slatko otići,
kad se ostaje u svemu.
J.R.J

Muzika iz senke

Osluškujući
kišu
pišem ti...

Suština
starih
idila

donosi mi
časove
mira

Pamtiš li?
Cvetna
livada je

slikala
u očima ti
blagodarnim

razigrane
mrlje...
i moje oči

ulazile su
(Pamtiš li?)
isto

kao sunca
u dušu ti
od ljiljana...

Osluškujući
kišu
pišem ti...

Verovao sam
da će grudi
moje i tvoje,

biti
zauvek
božanske.

Ne. Bila si
uplašena...
I dođe

život
(život?)
bejah nedostojan.

Belo
postaje
žuto.
___________________

Leptirica svetlosti


Leptirica. svetlosti,
lepota beži,
priđem li njenoj ruži.

Trčim, slep, za njom...
zamalo hvatam, kad tamo,
u ruci, ostaje
samo oblik njenog prhnuca.
J.R.J

Vetar, gore, mrsi sve

Vetar, gore, mrsi sve:
oblake, kule, planine...

Tiha bašta, sama,
natopljena,
uvlači se u sebe samu,
ko pretužni čovek,
i sanja ćutke.

Sunce napušta vetar
u oblacima, i bezvremeno,
izokrenuto,
u pogrebne farbe,
umaće šiljke krošnji.

Iz jezera tečnog zlata,
alatkom ko počinak,
u jatima, kroz pukotine
granja, prhnu ptice,
malecne i tihe.

Tihost. Jedna žena
bez ljubavi, za klavirom...
Zvuk kola, kao suza
rasprsnuta u prah, od zida,
do zida, pogreban, sam
srcu istolik.

Sunce, u najvišoj nijansi
belog, uspinje se,
s lista na list.
A ptice tužne, ptice hladne,
u bajku se denuše.

Žena bez ljubavi, za klavirom.
J.R.Jiminez