~ Smisao besmisla ~

'Telesni izgled nije sve;
Oblik obmanjuje, izgled je maska;
Duboko u čoveku mogu da se pritaje božanske sile.
Njegov krhki brod preko mora godina
prevozi neuništivog pod tuđim imenom.
Duh koji je plamen Božji ostaje mu veran,
vatren delić velelepnog.
Vešti tvorac svoje sopstvene lepote i ushićenja,
besmrtnik u našoj smrtnoj bedi.
Taj vajar formi beskrajnog,
taj zaklonjeni neprepoznati stanar,
posvećen u svoje sopstvene misterije,
krije u sićušnoj nečujnoj klici svoju kosmičku misao.
U nemoj silini mistične ideje
daje podstreka predodređenom obliku i činu.
Taj putnik iz života u život, iz ljuske u ljusku,
menjajući svoje projektovano biće od lika do lika,
pozdravlja ikonu koja nastaje i raste od njegovog pogleda
i u crvu naslućuje budućeg boga.'

Šri Aurobindo
Savitri, Knjiga I, Pevanje III

Ljubomora - Poverenje.
Posesivnost - Sloboda.
Samoća - Pripadanje.
Suzbijanje - Dopuštanje.
Ukočenost - Pokret.
Granice - Otvorenost.
Prezir - Ljubav.
Smrt - Bivanje.
Đavo - Isus.
Izmrcvarenost - Energija.
Reakcija - Odvajanje.
Iluzija - Stvarnost.
Ništa - sve.
Ja - Apsolut.

~

Suprotnosti - Celovitost.

Ali, stvarnost jeste iluzija i ništa jeste sve.

'Reči se kreću, muzika se kreće
Samo u vremenu; no ono što samo živi
Može samo umreti. Reči, posle govora, dopiru
do tišine. Samo kroz oblik, raspored,
Mogu reči il muzika da dopru
U mir, ko što se kineski vrč i dalje
Neprekidno vrti u svom mirovanju.
Ne mirovanje violine, dok nota traje.
ne samo to, već postojanje istodobno,
Ili da kažemo, kraj prethodi početku,
A kraj i početak behu uvek prisutni
Pre početka i posle kraja.
I sada sve je uvek. Reči se napinju,
napuknu i ponekad lome pod teretom,
u napetosti skliznu, omaknu, nestaju,
Trunu od netačnosti, ne ostaju na mestu,
Neće da miruju. Glasovi što vrište,
Grde, rugaju se il naprosto brbljaju
Uvek nasrću na njih. U pustinji Reč
Najviše napadaju glasovi iskušenja,
Uplakana senka u pogrebnoj igri,
Glasna tužaljka neutešne himere.'

Četiri Kvarteta, Eliot

Nekad mi je čitava kosa bila prirodno crna. Pogledah se u o ogledalo maločas, i sva je crna, deo ispod ramena je deo koji je plav, vuče na zlatkasto - Sunce. Iako, zapravo, ima svetlih pramenčiča i iznad, namestila se tako da vidim samo crne delove. Déjà vu.


Iluzija svetla ili mraka? Jedno ne postoji bez drugog. Umem tako savršeno da ih razdvojim, i ubedim sebe, da je sad sve svetlo i da sam se oslobodila mraka. Tu osobinu nisam imala ranije. Nisam mogla tako dobro da se pretvaram. Jedan deo mene gotovo da je ponosan. Ali, sustiže me u snovima.

Razmišljam o rečima jedne drage mi osobe: ''krenula je u nov život zaboravljajući sve staro.''Ne znam tu osobu o kojoj je pisala, ali me asocira na moju kosu. Na mene. Ne može se održavati iluzija svetla, mora se biti svetlo, ne može se farbati, potiskivati, maskirati.

Uistinu, i mrak se menja. Nije uvek ista nijansa tamnog. Ista dubina, isti ponor. I, odista, svetlo može preovladati. Odistinski. Zaslepljujuće. Lekovito je. I možda ako se to dugo održava i sve postane svetlo. Tj, zasigurno ,ali mora biti svetlo iz mraka ne preko njega. I bez potiskivanja. Transformacija iz korena.

'krenula je u nov život zaboravljajući sve staro.'

Ne verujem u zaborav starog. Naprotiv, verujem u duhove prošlosti koje samo čekaju slabost, umor, prenatrpanost potisnutih sadržaja, pa da ponovo izađu. Vampir se ne može upokojiti. Ono što se može je razumevanje, snaga koja dolazi iz voljenja, prihvatanja, znanja o istinskom. Dakle, treba pojačati snage, svetlost, a ne zatvoriti utvare u podrum. Neće nestati ako se pravimo da nisu tu i zatvorimo oči. Ali će nestati ako zatvorimo oči i posmatramo prostor iza zatvorenih očiju dovoljno dugo da vidimo da prostor koji obuhvatamo daleko prevazilazi ovo telo i um. Da obuhvata i sve drugo i sve druge, pa i duhove, vampire i utvare. A onda ostaje da odlučimo prema čemu ćemo biti otvoreni, koje aspekte manifestovati. Demonsku ili božansku prirodu, jer imamo obe i obe su deo istog.

Prostor iza zatvorenih očiju... koje je boje? Tamni prostor, crn. Ali kad gledamo dovoljno dugo postaje svetlo. Prvo kao tačka, izvor svetlosti, a potom sve jače i šire svetlo.

Crno nije boja. Crno je odsustvo svih boja, odsustvo svetla.

U pravu si. To je samo odsustvo svetla. Kao što je hladnoća samo odsustvo toplote. Osećaj odbačenosti odsustvo voljenja.

Razmišljam sad o ovoj knjizi koju čitam i koja me je potpuno obuzela, i javljaju se nove misli i povezivanja.
Sa duhovima se neretko vrati  osećaj hladnoće. Na koji sam jako osetljiva.

Koliko je bitno da se kroz čoveka ispoljavaju svi elementi? Ili makar oni koji kod njega dominiraju?

I razmišljam o vodi. Pijem izuzetno malo vode. Dotle je došlo, da mi je pre nekoliko godina urolog rekao da sam u dehidriranom stanju, iako se ja osećam odlično. Oduvek sam mislila da sam to nasledila... No, sad uvezujem, i mislim da to mora imati veze sa emocijama i mojom nemogućnošću da ih ispoljim i neretko osetim. Ne mogu da se ispoljim kao kvalitetna Riba, što mi je podznak. Ljudi me ne doživljavaju kao Ribu. Uz sve to, ne umem ni plivati. Ali mi je zato potrebno da plivam u odnosima, no pažljivo biram reku. Ograničila sam nešto se ne može ograničiti. Gradim brane na toliko nivoa. U neke ljude se mogu izliti bez obzira na sve - odbačene, izgubljene, pa čak i izopačene. I ljude koji su me dodirnuli, odistinski, duboko, koji su se urezali. Drugi me ne mogu dotaći ni na koji način. Brane su toliko duboke da su stvorile nemogućnost da se te vode u određenim okolnostima i oslobodim.

Imam jedan ritual vezan za vodu, i to najčešće kad sam u yoga studiju. Pustim vodu i naslonim usne, a nekad dopustim i gutljaj. Ne razumem ga.

Ali znam da želim plivati. Žarko želim da naučim da plivam. Gde je granica? Nema je. Sve.. sve one su samo u mom umu. Moj osećaj ugroženosti je apsolutno nerealan. Ali, ovo je tako lako napisati. Ja i dalje stojim pored svih tih brana.

Naizgled bezazlen cilj za ovu godinu: nauči da plivaš.  ( : )

Voda kao element ima različite kvalitete – može biti okean, divlja reka ili jezero. Ribe su negde nalik na okean, mada je meni bolja analogija sa Malom sirenom zbog njene senzitivnosti, predivnog glasa, fantazije, poetičnosti, bezuslovne ljubavi i pretvaranje u morsku penu na kraju. Škorpija je značajno drugačija energija, iako isto pripada elementu voda. Setim se reči moje drugarice koja ima dominantnu energiju Škorpije koja je umela da kaže da joj nije dobro ako u bilo kome oseti element vode ako to nije škorpionska voda – jer je muka od poetičnosti, senzitivnosti, emotivnosti i sentimentalnosti koje nosi Rak ili Ribe. Dakle, Škorpija nije preterano naklonjena poeziji i svakako nije sentimentalna. Ona je nalik divljoj reci, spremna da iznese na površinu sve što kriju dubine. Otvoreno gleda smrti u oči, i voli život na ivici, pun izazova. Rakovi su mirno jezero, čista emotivnost i potreba da se drugi razume, zaštiti, neguje. Majčinska ljubav u svom idealu. Međutim, ranjivost Rakovi brane oklopom i zatvaranjem, jer imaju strah od povređivanja i gubitka onih koje vole. Dakle, voda se ispoljava na tri značajno različita načina, zbog čega i nastane konflikt – jedan deo teži stapanju, poeziji, ljubavi, predaji, dok drugi ima posve drugačiju težnju, ne prihvata fantazije znajući da je to čista laž, bežanje i zahtevajući suočavanje sa onim teškim, strašnim.

Bitno je da živimo i ispoljavamo sve energije. One su svakako tu – ako ih ne ispoljavamo svesno, deluju podsvesno i nesvesno i, tada, često destruktivno. Pre svega je bitno da ih razumemo. Škorpija u sebi nosi pitanja smrti i destrukcije, ali su Ribe one koje se predaju, koje se, umesto u božanskom, utope u svim vidovima bežanja od suočavanja, pa i želji da nestane.

Da li postoji strah od vode? Strah od utapanja? Bivanja preplavljenim? Ili strah od želje za smrću?

Kako god, voda je bitan elemenat, kao i svi drugi elementi. Cilj je balans.

Što bi rekla moja prijateljica: 'Gde postoji strah, postoji i želja da se desi'.'

Za moje biće, utapanje i poniranje su prirodna stanja. Samo nek je duboko, mračno i tiho. Iluzija sigurnosti i mira, jer,  u tom stanju, vlada čist nemir. No, sve češće se mogu odupreti, i osećam da je dosta oslabilo, ali ne i iščezlo. I osećam da moje biće teži tome svom silinom, mnogo je veća želja da opstanem na površini i budem obasjana Suncem.

Kada bi me neko pitao koju osobinu želim da poseduje osoba sa kojom želim provestii život bila bi upravo ta - da ume da upovezuje naizgled nespojivo, da traži uzrok, da  vidi više i dublje, ne samo na razini razuma. Jer, kako, bez toga iko može ista rešiti, razumeti, pa i sam odnos sa nekim?
Evo, baš pre neko veče, predložio mi je da gledamo film 'My dinner with Andre.'' I, interesantno je, jer me je baš to mučilo, a nisam znala kako da mu kažem. Ne može biti slučajnost! Kažem da je Andre sigurno čitao Uspenskog. I, odlučim da mu kažem i pitam: ''Mogu li sa tobom podeliti ovakve uvide i povezivanja, a da ne budem shvaćena kao Andre? Kao čudak, ludak. Primećujem da i ti to umeš, ali često se vratiš na razum i poništiš to. '' Kaže: ''Možeš, ali za to je potrebno dosta pažnje i koncentracije, i ne mogu ti obećati da ću je imatu u tom trenutku kad podeliš to sa mnom.'' Nije da nisam delila ranije, ali više sam izbegavala, posmatrajuči kako je odbacio svoje poveznice tako olako, dok sam ja smatrala da su jako bitne. Osetila sam veliko olakšanje.

Razmišljam i o oklopima. Postoji li oklop koji ljubav i svesnost ne mogu razbiti? Nekad se čini da postoji. Nekad se čini da, prosto, i ma koliko se trudili, postoji neki zid, koji se ne može probiti. Ali, ja verujem u promenu i moć ljubavi. Ja verujem u svesnost i njenu moć. Ja sam je iskusila. Ali, za to je potrebno dvoje. Oboje moramo raditi na istom, inače nemamo šanse. Nekad pomislim da je samo potrebna dovoljna želja i ljubav, a nekad imam osećaj, da uopšte nije do nas. Ne znam. Ne umem čitati sinastrije još uvek, a ovu se i bojim da razumem. Nužno je. Moraću.

Umem tako da se utopim u odnos, da pomislim da bez istog ne mogu da postojim. Ali, moje biće oseća da nije tako, i to je veliki pomak. Ja sam. Moram ga zapamtiti, sačuvati i dopustiti da se ureže.

Zar nismo svi željini stapanja s drugim, sobom, kroz drugog? Zašto onda samo ne dopustimo? Iako znamo da je iluzija, moramo dopustiti.

Ne znam, zaista ne znam.

Tuđe potvrđivanje ili negiranje naših poveznica, ludila ili genijalnosti našeg uma, potpuno je nebitno. Nemoguće je da jedni druge pratimo u tome, upravo zato što, da bismo pratili, moramo biti u istom tom ludilu u tom momentu, a to je već retko moguće. Bez obzira što, na primer, mislim da sam stalno u tim promišljanjima i povezivanjima, da mi je to agregatno stanje, postoje momenti kada sam toliko duboko uronjena u materiju i posao koji radim, a koji zahteva da mi je um angažovan u operativnom i mehaničnom nivou, da mi sopstvene reči zvuče potpuno ludo i ne mogu odmah ni da pronađem značenje niti da dotaknem stanje u kome su nastale. Bude mi čudno da sam ja to pisala i pomislim, ’Bože, šta je ovo?’
 
Ranije sam imala daleko veći strah od tuđeg odbacivanja i nerazumevanja – sada me zabavljaju te amplitude, sposobnost da se prebacim iz potpuno praktičnog, materijalnog i konkretnog u apstraktno, iracionalno, kao i momenti kada se zaglavim u jednom i drugom. A još me više zabavlja tuđ šok kada vidi obe strane moje ličnosti, jer umem biti ubedljiva i na jednom i na drugom nivou i delovati kao potpuno materijalna ili duhovna. Ranije sam bivala oprezna, sada testiram druge kroz ta prebacivanja. To je deo mog rada na urušavanju ličnosti, mada često vidim da ličnost na taj način ne negiram, već potvrđujem.
______
Međutim, zato mi je i dragocen ovaj prostor jer čuva reči nastale u tim momentima. A još su dragoceniji momenti doticanja sa drugim koji svoje ludilo bez straha ispoljava i ima kapacitet da proprati tuđe, a da se ne preplaši i ne pobegne.
______
Elem, htedoh reći, da težnja za onim bitnim drugim koji nas razume potpuno je utopistička. Mi nismo celina, nemamo doslednost niti ikada i sami razumemo motive, strahove i razloge zbog kojih se pojave određena osećanja i delovanja. U tom smislu taj idealni drugi kakav god da je ne može razumeti ono što ni sami ne razumemo, a čak i kada bi mogao, jer je u tim okolnostima ipak odvojeniji i nepristrasniji, nama bi njegovo razumevanje delovalo kao nerazumevanje jer sami nismo shvatili. Dakle, u osnovi naše težnje da nas drugi razume je težnja da drugi potvrdi privid jasnoće koji u nekom momentu imamo, a to je već težnja da nas drugi laže i da nam daje utehu. Ono što je realno da se dobije od idealnog drugog je kapacitet za širine, dubine, visine, kao i kapitet za iskrenost. Pa se negde, ako smo i sami istih kvaliteta, možemo ponekad sresti. I možemo voleti ludilo drugog čak i kada ga ne razumemo, jer smo pre toga bivali njegovim ludilom dotaknuti, iznenađeni, izazvani i oduševljeni. I očekivati od tog, idealnog drugog, da isto voli naše ludilo čak i kad nije deo njegovog iskustva i uvida.
______
Deo koji se tiče oklopa i zidova koji drugi u odnosu čuva, a o kojima si pisala nije mi jasan. Ne razumem tu potrebu da se prodre izvan oklopa i zidova ako drugi to ne želi ili nije spreman. Nekako mi to zvuči kao zloupotreba ljubavi i negiranje da i sami imamo delove kojima nije moguće prići i koji uopšte i ne znamo da su duboko zidovima i oklopima branjeni. Ljubav nema težnju da drugome ruši zidove. Ljubav je beskrajno strpljenje. Granice se pomere onda kada je pravi momenat za to, nenasilno. Terati drugog da se otvori je apsurd jer sam zahtev je agresivan, nasilan i mora proizvesti dodatni otpor kao odgovor. To je pokušaj da čekićem rušimo zid. Da sami nismo kruti i čvrsti bili bismo potpuno u prostoru drugog i nikakvi zidovi nam ne bi smetali. Voljenje je beskrajno prihvatanje. Voljenje je onaj osećaj: 'Tu sam, u tvom prostoru, i to mi je potpuno dovoljno.'

U mojoj duši praznina. Lenji, morski talas odnosi deo mog života.Na njemu je još uvek dokaz moje sreće, svilena kosulja. Okrećem se oko sebe kao da nešto tražim.Nisam sama, tu je kutija i pored nje peščani sat koji pokazuje da je upravo iscurelo i moje vreme.

San:

Na zelenoj sam poljani, ispred naninog dvorišta, uživam u zelenilu, sećam se tog osećaja, i odjednom vidim polarnog medveda! Ugledao me je i trči ka meni, ja bežim, jako trčim, i stižem u dvorište druge babe, i pokušavam da zatvorim druga vrata unutar dvorišta, odjednom, dok probija kroz vrata,  medved se pretvara u polu-nagog čoveka, i ja znam da želi da me siluje. Odlično se sećam tog mesta, i jurim da se sakrijem. Sakrila sam se iza sena, i srce mi užasno lupa. I, odjednom se setim jednog nemilog dogašaja koji se desio baš tu, i budim se gušeći, trčim u kupatilo da uzmem vodu i hvatam vazduh. Vraćam se u krevet, vraćam posteljinu i ležem.

Kad smo bile male, bila sam baš na tom mestu sa sestrom, posmatrajući oca i dedu kako se svađaju,. Deda ga je kleo: '' Da Bog da ti kuća izgorela, da Bog da nikad nemao ništa!'', jer je mu je sin, moj otac, ukazivao na problem sa tetkom, koji su uvek više voleli. Deda, apsolutno van sebe, uzima sekiru i kreće na oca, gotovo - ubiće ga! Sestra i ja plačemo, vrištimo i jurimo da zovemo majku, sećam se tih vrata, jer nisam mogla odmah da ih otvorim!Sestra ne može da diše, imala je i astmu, ja ne mogu da dođem do reči, nikad se toliko nisam uplašila u životu, strah od gubitka oca je užasan. Majka trči tamo, vraća se sa tatom, mi trčimo kod tate, plačemo, tata u šoku, uzimaju nas u naručje i odvode u kola i odlazimo svojoj kući.

Majka i dan danas koristi gotovo svaku priliku da nas podseti na taj nemili događaj. Čim krene neka priča o tatinoj familiju koju je toliko mrzela, ona kaže, a sećate se kad je ona gadina nasrnula sekirom na vašeg oca... Apsolutno odsustvo osećaja da to ne treba nikad da spomene, ali spominje svake godine, kad god može, jer, to je porodica koja ju je mrzela.. Ne misleći na tuđi bol i šta time budi, fokusirajući se samo na svoj. Otac se automatski povuče u sobu, ja je napadnem zašto to spominje.
Ona je taj medved koji uvek uživa da otvara stare porodične rane, ali ona je i beli medved. I ranjeni, koji je nesvestan svega, koji je potisnuo puno toga, koji ne ume da izađe na kraj sa besom, sa osećajem nepravde zbog boli koja joj je naneta: ''Zbog te familije, ja nisam želela svoju decu u trudnoći. Kad ustanem, niko mi ne bi poželeo ''dobro jutro'', za mene nije bilo spremljenog doručka. ''

Progresivni i natalni Mesec u Škorpiji... majka - preduboka rana, koju ne smem da otvorim. Slika čudovišta koja žudi da se preobratiti, kako bi bol nestala, potrebno je srušiti zid, i otvoriti vrata razumevanja, kako bi došlo do čišćenja, oslobađanja ogromnog besa, boli i krivice. I ja sam medved, užasan medved, koji ujeda tamo gde najviše boli, zbog potisnutog, nerazumevanja.

Otvoriti vrata da čudovišta izađu, dozvoliti svetlosti da uđe. Ko cepa vrata, ko želi da se oslobodi i čega?

''Napadač i žrtva su samo igrači u igri nebitnoj poput sna.''

U očima deteta sve biva preuveličano. Drevni sukob oca i sina, sekira, kletve, pretnja smrću,... U snu medvet nije samo napadač, nego i silovatelj. I pored toga što se medved pretvara u polu-nagog čoveka i što strah od silovanja svakako ukazuje da je u pitanju muškarac, ti vidiš majku kao tog medveda. To me podseća na psihološku analizu Crvenkape gde se smatra da je prava drama upravo sa likovima koji nisu deo priče – otac i deda, jer je to deo o kome se ćuti, dok su majka i baka ono što je vidljivo, istaknuto, na površini. Jer se uvek postavi pitanje: kakva je to majka koja pošalje dete da odnese babi lek u šumi gde zna da ima vukova... a niko ne pita gde je otac i šta se sa njim dešava.
Priroda Škorpije je da otvara rane, ali ona to radi jer je i sama povređena; iz ugroženosti, kao što si i sama primetila. Odbačenost je uvek dvostrana – i dete odbacuje majku koja ga odbacuje i teško je videti ko je prvi počeo jer je sve to pitanje utisaka, samskara, vasana, koje ne moraju biti objašnjive onim što je deo ovog života ili sećanja.
Iako smatram izuzetno lošim stalno pričanje o takvim tragičnim porodičnim momentima, loše je i ćutati o tome i praviti se da ne postoje. Potiskivanje je otrovno, kao i stalno diranje rane. Ono što bi bilo ispravno je umeti sa tim iskustvima, razumeti ih, prerasti... Ali za to je potrebna svesnost, ideje koje ne dolaze sa nivoa koji živimo. Jer, da bude jasno, ne radi se tu o tvojoj majci i tvom ocu ili tebi. To su sve drevne priče, drevni sukobi, mitologija. Sve je to mnogo veće od onoga što smo mi. Zato i podseća na bajke i zato je uvek isto, sekira/kastracija/ubistvo, vuk/medved, polunag čovek, životinjska, nagonska priroda, seksualnost.
Nema potrebe otvarati rane naročito ako ih time samo produbljujemo i ne dopuštamo da ih bar vreme zaceli. Rane diramo kada smo spremi i jasni u tome da želimo da ih iscelimo.
U tvom snu sve si ti. Arhetipski konflikti nikad ne mogu biti razrešeni. Otac će uvek mrzeti sina, sin oca; majka će biti ljubomorna na ćerku, ćerka na majku. Mržnja, osećaj ugroženosti, odbačenosti, povređenost. Ništa od toga nije naše, ništa od toga nismo mi. Sve je to naše, sve smo to mi. Pitanje svetlosti je pitanje prirode koju želimo da živimo i ispoljavamo.
Čudovišta ne postoje. Postoji strah.

Interesantno je kako me je izučavanje psihološke astrologije dovelo u kontakt sa ezoteričnom astrologijom.  
O Saturnu u Vodoliji, koji je i Jung imao, Alan Leo je rekao:
''Saturn je ovde kao most između volje višeg Ja i Nižeg. Probuđenom daje ogromnu
 moć rasuđivanja, usmerenu pažnju i fokusiranost na više teme. ''

Pluton-Saturn-Neptun. Transformacija/Isceljenje. Predan Rad. Svesnost.


Jungovo drvo života, iz njegove ''Crvene knjige'':

~ 4.dan kući ~

Sedim u dvorištu. Uživam u kafi, vetru, ljudima oko sebe(konačno, i u njima!) i seoskom vazduhu.
Vreme provodim izučavajući astrologiju, Junga i sve ono što je iza razuma, skriveno.  Svaki dan je ispunjen misterioznim utiscima, novim uvidima. Ne osećam potrebu da delim, sem ovde. Sa progresivnim Mesecom u Škorpiji u 8., koji je u konjunkciji sa natalnim  Mesecom i Plutonom, da li bih se mogla baviti ičim drugim, odista?
Arojo je dobro okarakterisao ovu poziciju progresivnog Meseca kao čistilište. Čistilište, možda, samo za one koji su svesni onoga što se u njima dešava, i one koji se mogu izboriti sa svim što izbija na površinu tokom ovog perioda. Vrlo rizičan period. Odlična šansa za Rad na odvajanju, neidentifikovanju, svesnosti. Lako je udubiti se u sve to, identifikovati se sa svim tim, i onda unutrašnji prostor postaje smetilište, pakao.
Još me drže utisci o Mesecu i Karmi od Ivana Antića. Nije slučajnost što mi je G. spomenula tu knjigu o Mesecu baš kad je Mesec trebalo da uđe u Škorpiju, i što sam se ja, konačno, domogla još jedne knjige baš o tome nakon toga, a ne kad sam je isprva naručila za obe. Prosto, nikad nije stigla. Eh, taj Feniks.

Citiraću Aroja ovde, kao podsetnik sebi, jer sve je rečeno u ova dva citata:

''Karma je zavisnost. Stoga, natalna karta, a naročito njene visoko naglašene komponente odaju našu usaglašenost, našu vezanost, a prema tome, i našu karmu. Ovakvo posmatranje nečije karte i nečijeg života, na sve baca potpuno drugo svetlo. Proizvoljno, prosudbeno i lažno razlikovanje ''pozitivnih'' i ''negativnih'' oblika natalne karte počinje da se topi. Više nema ''dobrih'' i ''loših'' karata, aspekata ili ljudskih bića. Svi smo deo kosmičke drame i -na metalnom nivou- svi smo upleteni u sopstvene karmičke mreže. Kad se to jednom shvati, postavlja se pitanje: šta pojedinac treba da uradi da bi se oslobodio karmičkih uticaja i ograničavajučih uzroka postojanja? Ono što sam prepoznao u učenjima mnogih duhovnih učitelja je da se nikakva količina htenja, želja i nada u oslobađanje ne rešavaju mnogo. Čovek može da se oslobodi svojih starih obrazaca ponašanje jedino ako prihvati nešto bolje. Nije dovoljno da nam se smuči naše staro ''ja'', stari način postojanja i sukobi naših prethodnih života. Pošto obrasci ponašanja iz prošlosti vrše snažan i stalan pritisak na nas, i pošto se osećamo nesigurnim ako odlutamo predaleko od tih obrazaca, moramo da pronađemo nešto moćno za šta bismo se vezali, i što bi nas odvuklo od karmičkih tendencija. Jedino što je dovoljno snažno, i što neograničeno deluje na to odvajanje je duhovna sila istog tipa. Ostavljam čitaocu da pronađe metodu usaglašavanja sa tom višom silom koja odgovara njegovom stepenu razvoja. Ali, koji god put da odaberemo, biblijski aksiom nas podržava u istrajnoj veri: ''Traži i naći ćeš; kucaj i otvoriće ti se.''

Takođe Arojo:

''Svako od nas ima mogućnost da uskladi u sebi raznolike manifestacije svemira; a mi imamo mogućnost da prihvatimo sva druga ljudska bića, čak i ona sa kojima na ličnom nivou ne nalazimo zajednički jezik. Možemo li da živimo bez zahteva da sva iskustva i sva ljudska bića budu po našoj meri? Možemo li da razvijemo zrelu, odvojenu svest koja će nam omogućiti da sami sebe posmatramo kako igramo ulogu koja nam je dodeljena u kosmičkoj drami? Možemo li da se nasmejemo sopstvenoj kompleksnosti, sukobima i nedoslednostima? Najvažnije, možemo li da verujemo da je svemir skladan i da samo naš ograničen pogled/um vidi nesklad? Odgovori na ta pitanja u velikoj meri če odrediti suočavanje sa karmom u ovom životu i vrstom karme koju stvaramo sada.''


Baš o ovome smo pričale. Ne samo pre neki dan, godinama unazad. Slušala sam, ali nisam čula, sem na momente, no svakako nešto u meni na dubljem nivou, onom koji je potreban, nije bilo spremno da pusti ono što je sve vreme smatralo dušom.
Astrologija i duhovnost nam ukazuju na isto. No, kao što Rajnar, i gotovo sva duhovna učenja govore: ''Ni jedan astrolog, kao ni psihoanalitičar, (niko!) ne može tumačiti život, ni sudbinu na višem nivou od od onog na kom sam funkcioniše. ''




Mrak. Merdevine koje vode ka višem. Odvezivanje. Stabilnost. Svetlost. Svrha astrologije u jednoj slici.

Koliko različith ''ja'' je pisalo ove postove? Ne sećam se sebe dok ih pisah, i svi su mi do jednog odbojni. Ali, osećaj doma je i dalje tu.

I, zašto imam otpor prema sebi urezanoj u vremenu i prostoru?Zapravo, želim da dotaknem drugog i time istinski deo sebe, i odmah potom isparim. Nek ostane samo taj osećaj prožimanja dva bića, koji je bezvremen. Deo mene koji je morao da se ureže u svakoga, sa željom da ostane zauvek deo nekoga, kao neko ko je značio, i bio bitan, više nije tu. Ako je struja Uranova priroda, da li onda para pripada Neptunu?