~ Smisao besmisla ~

Stari uvid, osnažen: Svako jutro započeto jogom mi je dragoceno. Zapravo, čitav taj dan. Ne radi se samo o obnavljanju energije, i osećaju da radim na sebi. Primećujem da sam tog dana otvorenija prema drugima, i nežnija prema sebi. Primećujem i da mi je telo opuštenije, osećam se manje uklješteno. Prisutan je neobičan osećaj lakoće koji mi je, inače, teško da dostignem. Kao da samo, bez osvrtanja, pređem preko svih zidova koje sam izgradila, i predstava koje o sebi imam. Moj, uvek ozbiljni, izraz lica, moja potreba da izbegnem kontakt sa drugima i zatvorenost, kao da iščeznu.
Smešim se strancima, primećujem nedostatke drugih i želim da pomognem, otvorena sam iznutra i kao da se situacije u kojima bivam dodirnuta same nameću. I ne samo to, već samo iskustvo meditacije nakon je mnogo dublje.
Dakle, dva sata usredsređivanja samo na pokret i dah, i kao da zaboravim sve ono sa čime se identifikujem. Neverovatno, ne?
Mnogo bih volela da zadržim ovaj osećaj, možda više no bilo šta drugo ikad. Ne, ne bih volela, zadržavam ga, sada, u ovom trenutku. Jer onda delujem iznutra, nesputana ličnošću. I, onda nema granica između drugih i mene. Nema sukoba u meni.

Arogancija je nadmenost, gordost, oholost. Jedno vreme sam smatrala da arogancija dolazi iz straha od sopstvenog neznanja i ništavnosti koje je duboko potisnuto, pa arogancija predstavlja jedan vid odbrane. I to mi je bilo ok tada, fer, jer onaj ko nema pravi kvalitet mora nekako to da nadoknadi, kompenzuje. Da, tada još aroganciju nisam prepoznavala u sebi. Elem, izgleda da je pitanje smisla povezano sa arogancijom, potrebom čoveka za posebnošću, težnjom da reši sopstveni osećaj bezvrednosti kroz odlaženje u drugu krajnost – utisak da mora biti neka specijalna svrha baš za njega. Svi patimo od ideja veličine koja dolazi iz nemogućnosti da se pomirimo sa osećajem inferiornosti i prolaznosti. Izgleda da je potraga za smislom zapravo najveći promašaj. Jer, da, zašto bi postojao smisleniji smisao od samog života, postojanja, magije čudesnog koje je sam život?

Pomisli na momenat, dopusti mogućnost, da smisao naših života nije ništa drugo do samo postojanje, jedna od beskrajnih mogućnosti ispoljenja božanskog. Kakvi god da smo, posebni smo, drugačiji, jedinstveni i u toj svojoj specifičnosti izuzetno lepi. I to je to! Dat nam je život, dato nam je da postojimo u vremenu i prostoru, da doživljavamo stvarnost kroz čula, da osećamo, mislimo, delujemo... Zar taj dar sam po sebi nije dovoljan da bi razrešili pitanje smisla? Postojim jer Jesam. Jesam jer postojim. I u tom momentu sve je zaustavljeno i postignuto. Sve je trajno i večno.

Postojanje je samo po sebi dar i smisao. Iskusiti sve što je tu i biti stalno svestan tog neviđenog dara, božanske prirode – Postojim, Jesam!

~ Srećan rođendan! ~

Draga Justitia (:,


Razmišljah o ovoj temi više x, ali, istina, nikad je nisam povezala sa arogancijom. No, skroz si u pravu. Jer, kad razmišljamo o svrsi i smislu, uvek ih posmatramo kao nešto što  tek moramo dostići, to nešto sada nije ovde, jer zašto bi bilo kad se osećamo tako izgubljeno? Sama pomisao da ne postoji nešto što je namenjeno samo nama samima, i što nas već sad uzdiže iznad ostalih i čini posebnima, čini da se da se osećamo beznačajno. Teško je progutati to da je smisao - upravo sam život, ovaj život za koji toliko često kažemo da je besmislen, a besmisao -  naše negiranje toga, odbijanje da to uvidimo samo zbog toga što nas izjednačuje sa drugima i oslobađa potrage i patnje koja ide uz razočaranje kad u tome ne uspemo. Jer, odista, kako uopšte može smisao biti odvojen od samog bitisanja, a ne sama svrha postojanja? Koliko su ovakve ideje oslobađajuće! Fascinantno! Ovakve transformacija svesti, gotovo da u trenutku ubijaju besmisao potrage za smislom. U tom trenutku shvatiš da si sam sebi natovario teret besmisla, pokušavajući da kreiraš magiju čudesnog umesto da je primetiš u svemu. Ali, za to je, kao što si upravo napisala, potrebno biti ovde i sada, potrebno je biti, i osetiti to celim bićem. : )
Možda baš poput ovog veličastvenog Kentaura koji, čini se, da je shvatio da poenta ne leži u usmeravanju strele ka magli i konfuziji, već nečemu izvan. Ka izlazu iz svega toga. Ka svetlu.


Hvala na divnim rečima i idejama koje menjaju percepciju iz korena! Znači mi, baš, baš puno! : )

~~~

Sve što je trebalo da kažem, sve što je trebalo da napišem, rekla sam, napisala sam. Imam utisak da je to to što se reči tiče, da ne može dublje, da ne može šire. Nemam nove reči, nemam nove uvide. Često sanjam da tražim izlaz, ili ulaz, i da se stalno gubim, vrtim u krug, u lavirantu hodnika, prostorija, ulica. Sanjam i to da postoje nove prostorije u starim prostorima, ali su uvek nekako krcate ljudima i stvarima koje su mi tuđe. Kako se čovek budi? Kako napušta taj svet večnih tokova misli, tu igru smisla i besmisla, apsurda i značenja? Da li čovek istinski želi buđenje? Da li ga ja zaista želim?

Potreban mi je novi medij, novi način ispoljenja. Koji ide dublje od reči, koji otvara nove dimenzije. Mentalni dodir bi bio prava stvar, naročito sada kada fizički dodir toliko nedostaje.

Prisutnost, osećaj života koji jeste. Nemam nove mudre reči. To je jedino što traje, jedino što ima smisla. To je sve što treba postići.

Zagrljaj.

Draga Justitia,

Hvala ti! :zagrljaaaj:
Očekivala sam da će biti o smislu, ali ova je prava. Jer me muče ista pitanja, do te mere da mislim da, možda, nema smisla pokušavati više..da se izađe iz svega ovoga, znaš, i da čovek samo treba da se prepusti i umre kao mašina. Teško mi je da održim taj duhovni deo na praktičnom nivou nekad, ako ne i uvek, i pomislim - šta će mi ovo? Zašto meditiram - šta pokušavam ovime da postignem, kad uvek posrnem? Uvek se vratim istim mislima, koje vode istim uverenjima, reakcijama. Zar nisam pokušavala dovoljno? Zašto ne odustanem i prepustim se besmislu? Jer to nije život. Neka je i besmisao iluzija, ali me potraga 'održava'. I taj osećaj da nešto u meni ipak radi za mene, da postoji deo mene koji nije besmisao, koji je istina, kao što je i transformacija koju sam do sad postigla. Ne mogu ga negirati. Svaki x kad želim da ga izbrišem, on je tu. Samo je problem održati ga. Da li ćes uspeti? Da li ću ja uspeti? Ne znam, ali zamisli kakav bi život bio da ni ne pokušavamo? Ono postignuto radom nije iluzija. Ne može biti. Iako se nekad pretvaram da jeste. Hvala ti na pravoj čestitki i slici ~~~

Čudan period, zaista. Već neko vreme nisam u stanju da prenesem svoje reči bilo gde. U nekoliko navrata sam poželela da izbrišem bilo koji trag sebe, čak i sa ovog foruma. Onda sam pomislila da je to suludo - šta time dobijam? Da budem neprimetna, nevidljiva, da izbrišem asocijacije povezane sa određenim rečima koje sam nekad izgovorila. I ovaj forum jeste moje utočište. Volim prazninu ispunjenu tišinom i mirom, koju osećam kad piskaram ovde.
Potpuno sam se osamila, sem svakodnevne šetnje, nikoga, trenutno, ne viđam. Ne smeta mi, ne zameram sebi. I nije kao da sam ikad bila više druželjubiva no sada. Ne bih rekla ni da postoji poseban razlog za to, bar ne neki kog sam, trenutno, svesna. Prosto, tako je. I nije kao da se ne osećam odlično, ako se i vidim sa nekim, prosto, dobro je i kad se ne vidim. To je, zapravo, osobina koju zaista volim kod sebe - sposobnost da budem sama, da ne žudim da prihvačena od grupe, prihvaćena uopšte od bilo koga ko mi ne znači. Koliko umem biti obuhvaćena drugim u bliskim odnosima, osećam olakšanje što bar ne osećam potrebu da pripadam još negde, iako shvatam značaj grupe za pojedinca, ili mislim da shvatam. Mada, i moja vezanost, tj jačina vezanosti u ličnim odnosima se dosta promenila..ne mogu više da grabim, da zahtevam. To mi je najveći korak do sad. Iako, naravno, ta potreba nije nestala. Ne mislim da će ikad nestati, ali sam naučila da radim s time. Možda reč ''naučila'' nije najbolja ovde. Prosto, ne mogu više, iscrpljuje me. Nijedna promena nije nastala iz samog mentalnog shvatanja da nešto treba da se promeni, već iz dubinske potrebe, da se nešto što ugrožava biće, iskoreni.
Jedino mi je krivo što sam posustala u nekim stvarima koje su dobre za mene. To ne znači da mi manje znače. I nisam skroz posustala, ali nisam zadovoljna. Stalno mi je u glavi tvrdnja Gurđijeva da je čovek mnoštvo, kao što jeste, i da ne može ništa obećati. Večeras sam obećala sebi da ću sutra ustati, ali osoba koja je obećala večeras, nije osoba koja će se sutra probuditi. I svaki put se razočaram kad se uverim da je tako. Pitanje je, onda, zašto ne mogu da budem disciplinovana u nečemu što znam da je dobro za mene, i što me čini srećnom? Zašto u svemu, sem u duhovnosti? Osećam da je ovo prelazni period. Ali, da, muči me to pitanje. Moja želja za transformacijom je stvarna, ali nedostaje mi nešto. Moram, možda,  više da se pomučim da probudim energiju vladara moje karte, pun potencijal Jupitera i Neptuna. Jupitera u izgonu i Neptuna u padu. Poverenje je ono što mi nekad fali, i potpuna predanost.

Ha! Nešto interesantno se desilo dok sam pisala ovaj post. Naime, izbrisala sam profilnu sliku na vajberu, ni ne skontavši da sam to uradila baš pre nego što sam ušla da pišem o potrebi da budem nevidljiva, da bi mi jedna draga osoba rekla da mi vidi sliku, i to jednu jako lepu. Ja pogledam profil, i vidim da nema slike.   i šaljem mu skrinšot da se uveri. On mi uzvraća skrinšotom, na kom se vidi da na profilu imam sliku, da nisam nevidljiva, i to prvu sliku koju sam napravila kad sam kupila ovaj telefon - slika na kojoj se smešim od uha do uha, sa gotovo istom dužinom kose koju imam sada, a koju sam skratila pre neki dan. Potom mi šalje drugi skrinšot mog skrinšota gde mu pokazujem da je nemam, i to se vidi, ali, zaista, pored poruke uhvaćene na skrinšotu stoji ta slika. Šta da izvučem iz ovoga?

Opciju brisanja svojih postova sa ovog foruma trebalo bi zabraniti. Još uvek me boli pomisao na sve one divne izbrisane postove Mnogostruke Igramul. Reči koje ovde pišemo često su daleko više od onoga što jesmo. Kao da, kroz reči, dopuštamo da se ispolji neki viši aspekt nas, postojanja, svesti, čega_god. I, uvek me iznova fascinira koliko dugo ostaje prana, energija u nekim rečima. Ovaj forum je prava riznica živih reči, reči ispunjenih pranom. Neverovatno je, kada čitam stare postove, koliko me duboko dirnu reči. Tuđe reči, ali i moje. I mnoge svoje reči ne prepoznam, kao da ih je neko drugi pisao. Reči definitivno imaju svoj život, odvojen od autora.

Razumem potrebu za nevidljivošću, a naročito potrebu za brisanjem i poništavanjem sebe. U toj potrebi je sujeta, suptilna, skrivena. Jer, ako je zaista beznačajno, ako je zaista nevidljivo, čemu brisanje i poništavanje? Nikoga nije briga, niko ne vidi, niko ne potvrđuje. Čemu onda teatralnost, davanje značaja?

Reči, naročito one duboke, istinske, koje nose svest, energiju, pranu, koje su manifestacija onih viših, suptilnijih dimenzija, greh je izbrisati. Greh ih je i čuvati u sebi, ne dopustiti ispoljenje. Jer su isceljujuće, jer se osete, prožimaju, vraćaju kontakt sa dimenzijama bića koji toliko često izgubimo. Meni je zaista neverovatna moć koju reči imaju. Na ovom forumu više nego bilo gde drugo. Jer je puno manje onih bezvrednih, praznih reči. Nema interakcija, pa nema ni reaktivnosti. Mnogo smo više u kontaktu sa sobom, meditativni, oslobođeni.

Razmišljam o utiscima koji imaju trajnost u mom životu, o onome što doživljavam dragocenim, intimnim, bitnim, suštinskim. Momenti prisustva na ovom forumu, osećaj prisustva dok pišem i čitam, su definitivno najveći deo te priče. Deo onoga što bih volela da ostane upamćeno kada sve drugo bude izbrisano.

Ne osećam potrebu za brisanjem jer je beznačajno, već jer me vraća u prošlost. Jer želim da izbrišem sebe takvu. Ne umem da se pomirim i da prihvatim sve delove sebe. Kakva zabluda! Kao da će tako, zaista, išta nestati. I, onda me nervira i što želim nešto čime znam da neću ništa postići. Sve - sem suočavanja! Eskplozija koja se odlaže. I kontrola koja je iluzija. Sve znam.
Ogroman bes zbog lekcija koje moram proći, i koje osećam da su mi nametnute. Pita li me ko jesam li spremna? Gotovo da žudim za nesvesnošću, jer je mnogo lakše. Ali, deo mene, (koji me podjednako nervira), mi govori da mi ne bi ni bile date da nisam spremna, i da to znači da je vreme za tranformaciju, prihvatanje, i puštanje. Uvidi, samo uvidi! Ne želim više dodatna znanja! Zaglavila sam se. Izgleda da si u pravu, preostaje samo skakanje u ambis - suočavanje, iskustvo transformacije, ne znanje o tome.

A, sada o lepim rečima koje dotiču, i urežu se, kao tvoje, by Sylvia Plath ~:

''If the moon smiled, she would resemble you.
You leave the same impression
Of something beautiful, but annihilating.''

Prevedene gube dušu. To je kao da čitaš Šekspira na srpskom. Samo kroz original se može osetiti njihova lepota. Ili je to, možda, samo moj osećaj, jer jako volim taj jezik. Neka ostane samo za one koji ga razumeju, ne želim da ih oskrnavim prevodeći.

Budi svetlo!