Doticanje

Postoje momenti u našem životu kada jasno osećamo da postoji nešto više od onoga što poznajemo kao život, od onoga što smatramo sobom. To su momenti voljenja, u kojima bivamo dotaknuti na poseban, drugačiji način. Momenti u kojima ne možemo razdvojiti sebe od drugih. Unutrašnji prostor biva toliko širok da obuhvata sve. U tim trenucima biva jasno koliko je sve ono što postoji divno, ogromno. Gube se granice, osećaj tela, fizičkog. I bivamo potpuno obuhvaćeni drugim, potpuno obuhvatamo druge, sve.

I postoji svi oni drugi momenti u kojima smo beskrajno usamljeni, u kojima smo izgubljeni u mislima, problemima, konfliktima, rastrzani na milion strana između milion zahteva koje postavljaju drugi i koje sami sebi namećemo. Otcepljeni, rastrzani. Kada se u tom haosu i ludilu u koji bivamo ubačeni zaustavimo na momenat, zbog ogromnog umora ili šoka usled gubitaka, tada osetimo ogromnu uzaludnost, besmisao svega i, najviše od svega prazninu koja je toliko velika da stvara i fizičku bol, čežnju koja prožima sve delove nas samih. To je ona praznina koja preti da nas potpuno uguši, zajedno sa bolom zbog nemanja, zbog nedostajanja.

Šta je to što nedostaje tada? Odakle ta bol?

Ceo naš život je beskrajna čežnja za momentima voljenja, prožimanja, momenata kada se osetimo potpunim, celim. Unutrašnji mir, tišina, radost koja ispunjava. I ceo nas život je odbacivanje svega onoga što nas od toga odvaja, što nam to oduzima. Problem koji ne vidimo je upravo taj – da odbacivanje pravi taj rascep, da odbacivanje čini da bivamo još dublje u nedostajanju, u nemanju, u praznini. Bol koja se tada javlja pokreće tugu, osećaj da nam je nešto uskraćeno, oduzeto. Pokreće strah od prolaznosti, od gubitaka, od smrti. Izaziva i bes i mržnju i povređenost. Uzeto je, oteto je, izbačeni smo.

Hajde sada da, za momenat, zastanemo, da prekinemo tok ovih misli i emocija i usmerimo pažnju na dah. Zatvorimo oči  i duboko, potpuno udahnemo. Osetimo kako nas udah ispunjava, kako se telo širi. Nakon potpunog udaha, posmatramo izdah. Polako i duboko izdišemo, osećajući kako se telo opušta i oslobađa napetosti. Nakon izdaha, ponovo udah. Telo se širi, ispunjava, raste. I onda izdah, telo se skuplja, opušta i oslobađa napetosti. Između udaha i izdaha postoji kratka pauza, zadržavanje daha. Probamo da pratimo dah tako da uhvatimo tu kratku pauzu između udaha i izdaha, da je potpuno osetimo i doživimo. Udah i izdah, dve suprotne sile. Da li postoji sukob? Da li postoji odbacivanje? Udah ispunjava, izdah oslobađa. Da ne postoji izdah ne bi postajao udah. Da ne postoji udah, ne bi postojao izdah. A ni one pauze spontanog zadržavanja daha koje su toliko prijatne.

Ceo naš život je potraga za momentima u kojima osećamo ispunjenost, prožetost sa svim. I ceo naš život je odbacivanje onoga što nas od tih momenata odvaja. Ne shvatamo da smo mi ti koji odvajamo, koji odbacujemo, koji pravimo rascep! Biti duboko u osećaju radosti jednako je kao i biti duboko u osećaju tuge. Svaka emocija nosi svoju dubinu, daje posebnu dimenziju. Dotiče na poseban način. Nije problem tuga koja nastane zbog gubitka, strah koji nastane zbog opasnosti. Nije problem što osećamo glad kada nemamo. Problem je što te emocije dotaknu delove unutar nas koje smo potisnuli, koji smo odbacili. Što smo toliko toliko toga unutar sebe ugušili da i najmanji impuls pokreće sve bolove, sve prljavštine koje unutar sebe imamo. I što onda ostajemo dugo u strahu, u mržnji, besu, odbačenosti. Što bivamo otrovani onim što se pokrene i što dalje trujemo iz nemogućnosti da izađemo na kraj sa tim što se pokrene. I što tada gradimo zidove unutar nas samih, u pokušaju da sačuvamo ono malo vrednog što imamo. Isto radimo i sa dahom, u svojoj gluposti – gušimo izdah, dišemo površno, plitko, brzo. Kao da taj izdah zaista oduzima, kao da on nije taj koji oslobađa. I što je strah i bol veći to je zatvaranje veće. Od silnih zidova ostavimo sebi jedan prozor kroz koji posmatramo život, udišemo ono malo vazduha i patimo za onim što se iza tih zidina nalazi.

Produbiti dah. Produbiti izdah i udah. Tek kada potpuno izdahnemo, možemo potpuno udahnuti. Tek kroz otvaranje možemo postati dostupni onome čemu težimo. A šta je to što želimo? Šta je to što tako očajnički nedostaje? Nedostaje naša sposobnost da bivamo dotaknuti. Nedostaje otvorenost da primimo, osetimo. Svi tražimo ljubav, ali je svi odbacujemo. Ne umemo je osetiti ni primetiti. Jer ljubav nije ono što dobijamo od drugih. Ljubav je ono što drugima dajemo kroz otvaranje, kroz sposobnost da bivamo dotaknuti. Mnogi će se pobuniti na ove reči. Jer mnogi smatraju da umeju voleti, da umeju primiti. I da je problem u tome što nemaju kome da daju. Što nema nikoga ko može razumeti, kome se vredi otvoriti. Milion puta smo pokušali, milion puta nije bilo nikog da to primi. Da, tako je. Svima je tako i to jeste problem. Mi ne primećujemo zidove koje sami imamo, ali jako dobro osećamo kada udarimo u zid koji drugi imaju oko sebe. Zato i tako lako bivamo povređeni i tako lako povređujemo druge – jer sve vreme zidom u zid udaramo.

Svako ko je bio istinski dotaknut u životu znaće da ceni momente tog doticanja. Znaće da ceni i one koji su uložili napor da ga dotaknu i pored svih zidova koje je oko sebe izgradio. I onda će raditi na tome da polako skida zidove i otvara prostor. I imaće jaku težnju da dotakne druge. Jer taj osećaj koji dobija, ne može ostati u granicama njegovog prostora. Otvorenost ima taj kvalitet da se širi, preliva. I jaku težnju da dotakne drugog. Ono što je posebno čudesno u tom osećaju koji ispuni i preplavi je da on ne nestaje. Ostaje tu dugo. I čeka da se drugi otvori, da oseti. Beskrajno strpljivo, zauvek.

Ovaj tekst je zapravo pokušaj da izrazim zahvalnost svima onima koji su me dotakli. Čije reči su prodrle duboko, ugradile se. I učinile da osetim svu bol praznine i nedostajanja, svu jačinu težnje da urušim zidove. Mogli bismo reći da je to vrednost onoga što dobijamo kroz jogu, učenje, ideje rada. Ali joga, učenje i ideje nemaju tu moć. Imaju je pojedinci koji su se tome otvorili, koji to umeju osetiti i preneti. Kroz koje se taj duboki osećaj života i otvorenosti, uprkos svih zidova, može osetiti.

Justitia ::

Postoje momenti u našem životu kada jasno osećamo da postoji nešto više od onoga što poznajemo kao život, od onoga što smatramo sobom. To su momenti voljenja, u kojima bivamo dotaknuti na poseban, drugačiji način. Momenti u kojima ne možemo razdvojiti sebe od drugih. Unutrašnji prostor biva toliko širok da obuhvata sve. U tim trenucima biva jasno koliko je sve ono što postoji divno, ogromno. Gube se granice, osećaj tela, fizičkog. I bivamo potpuno obuhvaćeni drugim, potpuno obuhvatamo druge, sve.

I postoji svi oni drugi momenti u kojima smo beskrajno usamljeni, u kojima smo izgubljeni u mislima, problemima, konfliktima, rastrzani na milion strana između milion zahteva koje postavljaju drugi i koje sami sebi namećemo. Otcepljeni, rastrzani. Kada se u tom haosu i ludilu u koji bivamo ubačeni zaustavimo na momenat, zbog ogromnog umora ili šoka usled gubitaka, tada osetimo ogromnu uzaludnost, besmisao svega i, najviše od svega prazninu koja je toliko velika da stvara i fizičku bol, čežnju koja prožima sve delove nas samih. To je ona praznina koja preti da nas potpuno uguši, zajedno sa bolom zbog nemanja, zbog nedostajanja.

Šta je to što nedostaje tada? Odakle ta bol?

Ceo naš život je beskrajna čežnja za momentima voljenja, prožimanja, momenata kada se osetimo potpunim, celim. Unutrašnji mir, tišina, radost koja ispunjava. I ceo nas život je odbacivanje svega onoga što nas od toga odvaja, što nam to oduzima. Problem koji ne vidimo je upravo taj – da odbacivanje pravi taj rascep, da odbacivanje čini da bivamo još dublje u nedostajanju, u nemanju, u praznini. Bol koja se tada javlja pokreće tugu, osećaj da nam je nešto uskraćeno, oduzeto. Pokreće strah od prolaznosti, od gubitaka, od smrti. Izaziva i bes i mržnju i povređenost. Uzeto je, oteto je, izbačeni smo.

Hajde sada da, za momenat, zastanemo, da prekinemo tok ovih misli i emocija i usmerimo pažnju na dah. Zatvorimo oči  i duboko, potpuno udahnemo. Osetimo kako nas udah ispunjava, kako se telo širi. Nakon potpunog udaha, posmatramo izdah. Polako i duboko izdišemo, osećajući kako se telo opušta i oslobađa napetosti. Nakon izdaha, ponovo udah. Telo se širi, ispunjava, raste. I onda izdah, telo se skuplja, opušta i oslobađa napetosti. Između udaha i izdaha postoji kratka pauza, zadržavanje daha. Probamo da pratimo dah tako da uhvatimo tu kratku pauzu između udaha i izdaha, da je potpuno osetimo i doživimo. Udah i izdah, dve suprotne sile. Da li postoji sukob? Da li postoji odbacivanje? Udah ispunjava, izdah oslobađa. Da ne postoji izdah ne bi postajao udah. Da ne postoji udah, ne bi postojao izdah. A ni one pauze spontanog zadržavanja daha koje su toliko prijatne.

Ceo naš život je potraga za momentima u kojima osećamo ispunjenost, prožetost sa svim. I ceo naš život je odbacivanje onoga što nas od tih momenata odvaja. Ne shvatamo da smo mi ti koji odvajamo, koji odbacujemo, koji pravimo rascep! Biti duboko u osećaju radosti jednako je kao i biti duboko u osećaju tuge. Svaka emocija nosi svoju dubinu, daje posebnu dimenziju. Dotiče na poseban način. Nije problem tuga koja nastane zbog gubitka, strah koji nastane zbog opasnosti. Nije problem što osećamo glad kada nemamo. Problem je što te emocije dotaknu delove unutar nas koje smo potisnuli, koji smo odbacili. Što smo toliko toliko toga unutar sebe ugušili da i najmanji impuls pokreće sve bolove, sve prljavštine koje unutar sebe imamo. I što onda ostajemo dugo u strahu, u mržnji, besu, odbačenosti. Što bivamo otrovani onim što se pokrene i što dalje trujemo iz nemogućnosti da izađemo na kraj sa tim što se pokrene. I što tada gradimo zidove unutar nas samih, u pokušaju da sačuvamo ono malo vrednog što imamo. Isto radimo i sa dahom, u svojoj gluposti – gušimo izdah, dišemo površno, plitko, brzo. Kao da taj izdah zaista oduzima, kao da on nije taj koji oslobađa. I što je strah i bol veći to je zatvaranje veće. Od silnih zidova ostavimo sebi jedan prozor kroz koji posmatramo život, udišemo ono malo vazduha i patimo za onim što se iza tih zidina nalazi.

Produbiti dah. Produbiti izdah i udah. Tek kada potpuno izdahnemo, možemo potpuno udahnuti. Tek kroz otvaranje možemo postati dostupni onome čemu težimo. A šta je to što želimo? Šta je to što tako očajnički nedostaje? Nedostaje naša sposobnost da bivamo dotaknuti. Nedostaje otvorenost da primimo, osetimo. Svi tražimo ljubav, ali je svi odbacujemo. Ne umemo je osetiti ni primetiti. Jer ljubav nije ono što dobijamo od drugih. Ljubav je ono što drugima dajemo kroz otvaranje, kroz sposobnost da bivamo dotaknuti. Mnogi će se pobuniti na ove reči. Jer mnogi smatraju da umeju voleti, da umeju primiti. I da je problem u tome što nemaju kome da daju. Što nema nikoga ko može razumeti, kome se vredi otvoriti. Milion puta smo pokušali, milion puta nije bilo nikog da to primi. Da, tako je. Svima je tako i to jeste problem. Mi ne primećujemo zidove koje sami imamo, ali jako dobro osećamo kada udarimo u zid koji drugi imaju oko sebe. Zato i tako lako bivamo povređeni i tako lako povređujemo druge – jer sve vreme zidom u zid udaramo.

Svako ko je bio istinski dotaknut u životu znaće da ceni momente tog doticanja. Znaće da ceni i one koji su uložili napor da ga dotaknu i pored svih zidova koje je oko sebe izgradio. I onda će raditi na tome da polako skida zidove i otvara prostor. I imaće jaku težnju da dotakne druge. Jer taj osećaj koji dobija, ne može ostati u granicama njegovog prostora. Otvorenost ima taj kvalitet da se širi, preliva. I jaku težnju da dotakne drugog. Ono što je posebno čudesno u tom osećaju koji ispuni i preplavi je da on ne nestaje. Ostaje tu dugo. I čeka da se drugi otvori, da oseti. Beskrajno strpljivo, zauvek.

Ovaj tekst je zapravo pokušaj da izrazim zahvalnost svima onima koji su me dotakli. Čije reči su prodrle duboko, ugradile se. I učinile da osetim svu bol praznine i nedostajanja, svu jačinu težnje da urušim zidove. Mogli bismo reći da je to vrednost onoga što dobijamo kroz jogu, učenje, ideje rada. Ali joga, učenje i ideje nemaju tu moć. Imaju je pojedinci koji su se tome otvorili, koji to umeju osetiti i preneti. Kroz koje se taj duboki osećaj života i otvorenosti, uprkos svih zidova, može osetiti.

Justita,
tako si prelepo opisala sve o cemu sam u zivotu razmisljala.
Hvala ti, divno, pametno bice ovog grada.

Gregorijanski korali. Viseglasje.
Jos jednom dozvati sve one blistave duse koje sam jednom i nekad dodrinuo, osetio, odbio ili ugrizao, a zatim, ostvariti ih u drugacija oblicja, sudbine, price.

O cemu bi pevali ? O svirepoj gladi za zivotom koji nas ruzno razdire i kida i progoni svojom lepotom. Glas za glasom, dusa za dusom kao neume, uzlazne i silazne po lestvicama: dorska, frigijska, lidijska.
I trenutak tisine koji bi trebao biti prazan vrc za dotok bozje milosti.

Srndac u begu u novembarskom suncu. Vitak, visok, jakih rogova. Bezao je od uporne potere dva lovacka psa duz obale, i neocekivano, sa suprotne reke pustio se u jaku maticu. Zadivljen, posmatrao sam njegove cudesne tamne oci i nozdrve  dok poprecno uz tok preplivava dubinu. Uspeo je izaci i vec je nestao u zutilu lisca okolnog drveca, divni begunac od sveg, kao i ja sto sam.

Blizu linije gde je preplivavao, sa obliznjeg drvenog camca lancima vezanog za obalu, do malpore lovio sam cudesno raskosnu mladicu koja je tom istom putanjom lovila belu ribu, izbijajuci iz vode u zedji za prozdiranjem, divnog tela boje plamena.

Utisalo se sve. Vratio sam se dole niz obalu i usao u obalsko rastinje ispod svodova vrba, i potrazio onu  zamisljenu liniju od obale do obale kojom su prelazili i srndac i riba. Matica je snazna, ulazi u dubinu od cetiri metra upravo gde se reka izvija u krivinu; i razumeo sam, tu gde se sudarala struja sa tisakom usporavajuci tok naglo, otvarao se uski prostor kojim se bez zamora  moze stici sa druge obale. Ni srndac, ni riba, ni ja, to nismo mogli znati, no, procitali smo reku onim neumrlim culom u sebi, i lovili, lovili, neko tudj, neko svoj zivot.

To je doticanje.

Bol, ona psihička, može biti pretvorena u dodir, doticanje. Ta bol i nastaje iz nedostajanja, nemoći, odbačenosti, potrebe za odgovorom, doticanjem. Nastaje iz voljenja, iz potrebe za drugim, predstavlja odsustvo, suprotnost ispunjenosti. Nije samo strah suprotnost ljubavi, to je i bol. Suprotnosti su dva kraja istog, stoga je posve moguće upravo kroz bol dosegnuti drugu stranu, voljenje. Osećajem nedostajanja obuhvatiti drugog, druge. Voljenje ima tu dvosmernost, potpunost – istovremeno bivaš i ti obuhvaćen osećajem kojim obuhvataš drugog.

Doticanje može biti kroz dodir, fizički. Može biti kroz izgovorene ili napisane reči. Kroz pogled. A može biti i suptilniji, kroz osećaj, misao, neizgovoreno, nedodirnuto.

Da, volela bih da se pretvorim u dodir, suptilan, bez oblika i zvuka. Tako je čistije, iskrenije. Reči gube snagu, postaju izlizane.

Transformacija usamljenosti u samoću. Bola u potpunost.

Na reci, pred sumrak, ledilo je, a unutra u meni, duz spirale svesti udaraju bubnjevi.
Negde u dubinama vode lebdeo je moj plen loveci i sam druge.
Zvezde su se ispucale u nebo i posmatrao sam ih trazeci okrajak meseca.
Negde iza, na obali, u sumi, zapucketalo je drvo i evo je, visoka, lepa srna ispred mene.
Nije me videla iako sam blizu nje da sam joj mogao uhvatiti dah iz nozdrva.
Vetar nije doneo moj miris i ja nisam postojao, nepomican u vodi, sa podignutim stapom dok je prolazila obalom, cudesna.

Nije mi se islo kuci, volim sto sam izgubljen u samoci reke; mozda lovim svoje nesvesno, mozda trenutak prosvetljenja, mozda mi je vec godinama, unutra snazan otklon od bilo ceg ljudskog.
No, znam da sam pred novogodisnju noc pozeleo metamoforzu u vuka i da lovim tu slucajnu srnu, tako prekrasnu, do svitanja.