~ Smisao besmisla ~

Jos uvek ga trazim na pogresnim mestima, zaboravljajuci da je isti izvan prostora i vremena.. ~

Kada mi je dala NISTA, pretvorila sam ga u ~ i jos uvek ga drzim cvrsto. (:
Moze li da ostane? Kao utociste, kao smisao besmisla. Kao nista koje je sve.
~~

Ti si ga pretvorila u talas, ti si mu dala značenje, značaj. Ti ga čuvaš kao dragocenost i vrednujući ga iznova dobijaš. Onda, ko ti može bilo šta oduzeti? Reči koje napišemo, izgovorimo, pokreti koje napravimo, osećanja koja ispoljimo... sve to ima svoj život, nezavisan od nas. Šta drugi ume da primi iz svega toga, da vrednuje, njegovo je, do njega je. Onda, ponovo, ko ti može bilo šta oduzeti?
Talas je predivan simbol. Deo je mora, a opet ima svoj život, deluje odvojeno. Istovremeno ima izuzetnu snagu i suptilnost. Uvek u pokretu, nestalan, a ipak kroz sve to isti, jedan.

"Bića nisu oblikovana u prostoru niti se kreću kroz njega, nego se sam prostor oblikuje od jedne tačke do druge, stvarajući iluziju bića koje se kreće. Kao talas koji izgleda kao da se kreće površinom, dok se zapravo sama voda naizmenično podiže i spušta u jednom talasu."

Sankhya, Ivan Antić

Osecam da se blizi trenutak, i da kolebanje nestaje. Mozda, cak, i uprkos mojoj volji. Sve me vraca na put s kog sam vec jednom skrenula.
Cudno je kako covek, istovremeno, moze zahtevati poverenje od drugih, bez da se zapita otkud konstantna sumnja u druge? Nije li to sumnja u samog sebe, nije li samo opravdanje za trzenje krivca u nekom drugom? Osecam da vise nemam pravo da zahtevam, jer nista i nije moje.
Jednom mi je neko koga jako volim rekao: Evo ti nista i drzi ga cvrsto.
i sad shvatam, da mi to nista nikad nije ni bilo poklonjeno, oduvek je tu, kao jedina stvarnost.

Primecujem da sve cesce koristim rec 'osecam', umesto 'shvatam'. Mada, znam - to nije dovoljno...

Dopustiti da Život iskleše Hram unutar nas. Puno je to bola i odricanja, ali je i prelepo delo koje nastane. Sve je drugo je isto patnja, ali sa mnogo manje smisla.

Ima noći koje su preduge.
Kada ležiš u krevetu, naizgled slomljen.
Izađeš na terasu, zagledaš se u zvezde, i sve što možeš udahnuti je čežnja.
Izdah praćen osmehom.
Ćežnja nije bol zbog odsustva drugog. Ispunjenost je ljubavlju koja je uvek tu.
Čeznuti za nekim, ko još uvek nije tu! Suludo?
Dopustiti igru, opet udahnuti, i pustiti.

Prelepi trenuci.

~

Razmišljam o potrebi da pripadam negde, da budeo deo nečega što mi znači, ali često ne umem da se priključim kao ostali ljudi, ne umem biti prisutna na način na koji bi me primetili. Neću to učiniti tako što ču učestvovati u razgovoru, i pokušati da se uklopim, radije ću samo slušati, i uživati u tuđem osmehu u tišini, posmatrajući ih, na primer, kako piju čaj. Najčešće, ni samu potrebu ne želim prepoznati.

No, vratimo se na čaj, i njegovu povezanost sa osećajem pripadanja. Preksinoć sam se zatekla ispred police sa čajem u supermarketu, iako ne volim da ga pijem, i poželela da ga kupim. Dok sam stajala ispred police, setila sam se prethodne večeri tokom koje smo sedeli na podu yoga studija, jeli plazmu, dok su drugi pili i čaj i pričali o običnim stvarima. Ništa duboko, bez filozofije, teme koje te neće preopteretiti pred spavanje. Odabrala sam milfordov čaj sa ukusom vanile. Ali, zašto? Šta se krije iza toga?'Ne, nećeš sada pobeći. Zatvori oči, i prepoznaj je!' I, zaista, bila je tu -
potreba da pripadam negde. Ista me je toliko obuzela da sam pomoću kesice čaja želela da povratim taj osećaj pripadanja i zadržim ga!I, jesam uspela!

He, možda bi trebalo da budem tužna. Jer, ovo jeste znak, da moram ozbiljnije da poradim na otvaranju ka drugima, sebi. Pomeranje ovakvih granica je izuzetno teško, i mnogi nikad ne uspeju. Ja sam pokušala osećaj pripadanja da povratim pomoću kesice čaja, neko će izabrati nešto drugo, ali svi smo podjednako usamljeni u svojoj nemogućnosti da je izrazimo.

I, to što sam je, konačno, priznala - smatram pomakom. Milimetarskim, ali ništa manje značajnim.

A, večeras je još jedna granica pomerena. Opet sam TU.

Kad neko izabere ovaj grad da oseti prisutnost, pripadanje, dodir, osmeh i čuje glas drugog, tada zna da je došao do samog kraja i dotakao dno. Potpuna usamljenost. Dalje i dublje od toga nema. Ovde nema nikog, tama je i tišina. Može se čuti samo sopstveni dah, pa i otkucaji srca. Istina, može se osetiti vreme sadašnje i vreme prošlo, prisutno u vremenu budućem i uvek prisutan kraj, drevno, večno.

Međutim, paradoksalno, upravo tu je i sveto znanje, razumevanje, rešenje misterije: Postoji samo jedan odnos koji treba rešavati, jedan osećaj prisustva, prihvatanja, pripadanja i ljubavi – odnos sa samim sobom. Ali treba ostati dovoljno dugo da bi se to razumelo, izdržati samoću i pauzu. Suočiti se.

Kada se čovek sjedini sa zvukom sopstvenog daha i ritma srca, onda može slobodno da odlazi i u druge prostore, krcate dodirima, osmesima i bukom koju prave drugi. Da prati zvuke šoljica čaja, površne reči. Jer tako sjedinjen pripada svemu i svima, nikome i ničemu – tako sjedinjen pripada postojanju. A to je jedino čemu vredi pripadati. Svaki pokret, dodir, osmeh i reč tada odražava tu pripadnost, sjedinjenost.

Milimetarski pomaci se jedini broje.

Sad sam pročitala mail u kom me obaveštavaju da neću biti deo nečega što mi je značilo.

San koji sam imala noćas dosta toga objašnjava. Dakle, zarobljena sam na jednom mestu, eksperimentišu sa mnom, nas nekoliko uspeva da se izbavi, trčimo niz ulicu. Nakon nekoliko trenutaka, ja se vraćam. Dok trčim niz ulicu ka tom užasnom mestu, imam utisak da imam neka dovršena posla - što je suludo, samo je trebalo pobeći. Vraćam se jednom, vraćam se drugi put, i ne znam tačno koliko puta, to činim nesvesno, nešto vrlo bitno gubim, mada je to čista bol, ja joj se i dalje vraćam. I, odjednom, shvatam šta radim, i stojim na ulici, ispred ulaza,  uplašena, - hej! Šta to radiš?! Želiš da se ubiješ?! Unezvereno gledam oko sebe, okrećem se i bežim.

Kuda sada? Ne znam. Ali, morala sam pobeći.

Snovi su puni značenja, i neretko mi otkriju ono što potiskujem. Ne, nije to bilo neko užasno mesto, bilo je toplo, nežno i ušuškano, i znači mi iz više razloga. Ali, je l' bilo opasno? Jeste, po mene je bilo. Moram da trčim u drugom pravcu, moram da se odvojim od onoga što me vuče na dole, to je kao magnet kom se jako teško oduprem. Nije ovo izgubljena bitka, nisam ja ta koja nema šta da pruži,  jer imam, samo ne umem da ispoljim. No, polako.
'Trči malo južnije, malo južnije, malo južnije...' ( : )

Divan dan! Divni ljudi! Odlična energija!Dragoceni trenuci i pokreti!

~

Obožavam trenutak kad shvatim da sam sve pogrešno shvatila.

Elem, pričam prijateljici pre neki dan o nekom događaju zbog kog sam jako srećna, i kažem joj da sam pobedila u toj borbi. Ona mi kaže da nisam pobedila, da ne mogu pobediti. I, ja tad rekoh - naravno, u pravu si, jer ona jeste uvek u pravu, pa to nekad kažem po defaultu mrgr, ali sam shvatila da zaista jeste tako.

Nije poenta u pobeđivanju negativnog sebe(čitaj: negativnog u sebi), poenta je u transformaciji tog dela!I još nešto, desilo se baš maločas, i sigurna sam da se dešavalo više puta, ali sam tek sad primetila, mada je verovatnije da je to nesvesna radnja koja ne datira mnogo unazad -  kad me obuzmu misli koje vuku na dole, ja zatvorim oči i podignem ruke, kao da me neko drži na nišanu! Kad sam otvorila oči i uhvatila sebe u tom položaju, pomislih - šta radiš?! Pa, branim se!    
Zapravo, nije mi zasmetala, jer i to nešto govori - da se sve u meni bori protiv tog dela. I, granice se zaiste pomeraju, i transformacija je zaista moguća! Ali, govori i još nešto - borba i dalje traje. Razmišljam koji tačno deo je transformisan, i razmišljam, da li su transformacije trajne? Jer, biti oslobođen nečega što te je jako vuklo na dole je najbolji osećaj ikad! I, morao si dotaći dno, i morao si taj teret jako dugo vući, i shvatiti, razumeti, osetiti, koliko je štetno, i pustiti. I, ne samo pustiti. Kad ti nešto ne nedostaje - onda znaš da je transformisano. Kad ti ne prožima čitavo biće pri pomisli na to - znaš da si 'pročišćen.' Kad prestaneš mrzeti sebe i drugog, jer niko nije kriv.

No, druga misao. Jutros, takođe, prijateljica me je odvela na doručak. I, neverovatno, kako me svi ljudi posmatraju kao devojčicu, uhvatila sam prodavačicu čiji pogled govori ' alo, je l' ova tačna, čuje li me?' Da li je to zbog moje odsutnosti? Iako se trudim da je ispravim, i budem prisutnija, ne uspevam u tome uvek, tj. najčešće. Mada mi je tek skoro i ukazano na to (opravdanja)
Da, moguće je da čovek uopšte ne poznaje sebe sa drugima. Kada sam sa nekim, kao da to nisam ja. Apsolutna nesnalažljiva, odsutna...


Ali, to se mora promeniti. Taj svet će opstati, i ako izađem iz njega. Nauči da posmatraš i izvan sebe i sebe sa drugima.

Danas nam je divan dan, divan dan, divan dan! (:




~~