Ulica Izgubljenih Snova I Sećanja...

Dobro veče moje dame,
Dobro veče gospodo,
Dobro došli u kuću bola...
Raskomotite se slobodno!

Mračna ulica, u delu grada gde je uvek mrak... Kaldrma i nesto primorskih kuća od kamena, jedna krčma... Starac duge bele kose i tužnih crnih očiju uvek za šankom, stalni gosti i prolaznici, mnogo separea, stolovi za jedno...

Iz dubine snova, slike nas proganjaju...

Uf ... proganja i mene nesto

Sve nas proganjaju naši demoni... Još gore, ako je jednina, Demon...

Nisam mogla da ne zavirim... mozda nadjem neko izgubljeno secanje. Svoje ili tudje.
Lepa ulica.

Navrćaću ovde često... Mnogo snova i sećanja sam izgubio... Treba se potruditi naći ih...

Noćas u snu mi došlo sećanje. Kako samo osećaji u snu umeju da poraze.
I šta su to snovi?
Neke davne mogućnosti ili samo njihov odjek unutar nas?

Ne želim da izgubim svoje snove,ponekad se uplašim kad počnu pomalo da blede kad pokušaju da me pokolebaju emotivno mrtvilo i površnost na koje nailazim svakodnevno. Ali ne dam ih,borim se. Ustvari imam samo jedan san koji sanjam svakog proleća,već dugo..da ponovo osetim dodir nečije ruke na obrazu i topao pogled koji želi da ostanem tu.

[i]Neka sjecanja i trebaju biti zaboravljena. Skrinju pojedinih sjecanja ne treba nikad otvarati. Previse je srce krvarilo zbog njih. Ali um covjekov je pokvaren,uvijek tu skrinju otvara...tu krcmu na samom kraju izgubljene ulice. Nista nije onako kako je trebalo biti...Nista,zbog njih!