Mesto duse

Smile though your heart is aching
Smile even though its breaking ...

Za solju toplog caja, putnik namernik nudi pricu.

Cuj solja caja. Za ovo si dobila prostor u dusi zauvek. Koristi ga kako god zelis, tvoj je.

Ulazim otvorenog srca, potpuno ogoljena...zelim da sacuvam taj prostor, zauvek.

49

Cuvam joj ruke, grlim je i trazim
Da poljupcima opljackam njen smeh,
U narucju da otmem joj drazi
Da ispijem joj usne, tamne kao greh.

Ali ko nebu plavetnilo da uzme?
Lepotu mi se dodirnuti htelo,
Al' izmedj' ruku ona mi ispuze:
U rukama mi osta samo telo.

Gde je lepota? Gde je njen svet?
Vracam se natrag prevaren i smozden.
Ah kako telom da dotaknem cvet
Sto samo duh ga dotaknuti moze?

(Rabindranat Tagore)

Strah je ubica uma. Strah je mala smrt koja donosi potpuno brisanje. Spremno cu se suociti sa strahom. Dopusticu mu do prođe preko mene i kroz mene. A kada bude minuo, upravicu svoje unutrasnje oko da osmotrim tragove koje je ostavio. Ali tamo kuda je strah prostrujao nece ostati nicega. Preostacu samo ja.

Frank Herbert

"We can only experience the outside world through our own slanted perception of it. You know, the only thing that has made the whole thing worthwhile has been those few times that I've been able to really, truly connect with another human being."

Christopher Isherwood

U ovom trenutku imam utisak da bih mogla preci preko svega. Bukvalno preko svega. Da mi je mnogo vise znacilo ono sto sam dobila, od onoga sto sam izgubila (zar je ista izgubljeno?). Da je bitno razgovarati, razmenjivati, biti tu uz druge. Ostalo je potpuno nevazno. Bili smo glupi, grubi, povredili smo jedni druge. Iz nehata, sa namerom, slucajno. Svako je dao ono sto je u tom trenutku imao u sebi. Koga briga? Izbrises gumicom sve i krenes ispocetka. Kao da nista nije bilo pre. Kao da je danas potpuno novi dan i mi novi u njemu. Otvoreni za sve, dopustajuci sve. Bez iskustva, bez strahova, bez uslovljenosti.

Preci preko svega kao - nastaviti dalje, ili preci preko svega kao - dati drugu (trecu...petu...) sansu?

Sansa tada pripada svima. I nama samima. Nije to davanje sanse, vec uzimanje.

Igramo se recima? Ok, kako god, ja iz te tvoje igre zakljucujem da si mislila na ono drugo, a ti to zovi kako god ti je draze.

Pomalo sugav osecaj. Kao da zelim necega da se otarasim, da izadjem iz osecaja nelagodnosti. Alarm za beg se ukljucio.

Nova sansa u smislu da ne ponovim iste greske. Razumeti emocije, sagledati ih u onome sto jesu. I ne pustiti stari obrazac da se aktivira.
~~~
Mnogo volim ovaj grad. Milion puta sam pozelela da to napisem. Imam cesto onaj osecaj kao kada se ususkas u krevetu i pokrijes osecajuci istovremeno svezinu i toplotu, ispunjenost, neznost, sigurnost. Sklupcas se i znas da je beskraj tu i da nista nije toliko bitno. Tu smo, zivi smo. Zar je ista potrebno?