Mesto duse

Gde ćemo se sresti kad umreš a telo ti bude spaljeno i pepeo razvejan?

Demencija. Zaboraviti ko si, zaboraviti gde si. Lutati. Integritet na onom psihološkom nivou nestaje. Luda. Nula.

Kad telo i um krenu u dezintegraciju, kada proces propadanja dođe do kritične tačke, treba napustiti telo i um. Glupo je postojati svestan do kraja te dezintegracije i biti svedok propadanja. U demenciji si bar lišen toga, svesti o dezintegraciji, srama i osećaja da je glupo. Užas kad pomislim šta tada, zapravo, nastavlja da živi. Ne znam šta je sa strahom tada, da li postoji strah od ludila i shvatanje odsustva kontinuiteta ili i tu postoji privid kontinuiteta. Kao kad se probudimo ujutru i sve se nastavi kao da prekid nije ni bio.

Od jutros su mi misli rastrzane u pravcu egzistencijalnih pitanja. Ali ne ono, hrana, novac, krov nad glavom, već ono večito pitanje smisla, ko sam, gde sam, zašto sam. Nemam nikakva znanja, nikakav karakter, ni talenat. Ništa sam. Postojim po inerciji. I volela bih da sve druge, one bitne, oslobodim sebe. Da ih ne držim u mislima, ne vezujem emocijama. Uspe mi to na momente, ali me prepadne tad sloboda, nevezanost, praznina, pa se brže bolje vratim u zagrljaj misli i osećanja. Vezujem, jer se bez drugih ne umem orijentisati, ne mogu imati osećaj sebe, doživeti sebe. Mada, i to je sve slabije. Retki su oni koji se još uvek drže vezani u mom prostoru.

Ne mogu više da dajem podatke za kreditne analize. Izveštaje, planove. Mrzi me, ne vidim smisao toga. Dharma. Radi ono u čemu si dobar, prihvati to kao dužnost. Karma. Ali zašto??? Kome to treba, čemu to služi? Toliko nas, vezanih u začarane krugove besmislenih poslova, delovanja bez ikakvog značaja. Htela bih samo da izađem iz toga, iskoračim. Jedino što me u svemu tome održava je mogućnost igre – biti duhovit, inteligentan, kreativan, dobar. Izvlači me igra. Čak i ono kada na sastanku obučem haljinu i cipele sa visokom štiklom da izmamim bar neki pogled i osmeh. Igre radi, ni zbog čega drugog. U ostatku vremena sam bezlična, neprimetna. Tako i na poslu, nekad delujem kao tajni agent. Pa uradim nešto za nekog. Iskoristim poziciju, moć. Da kroz bivanje čovekom na trenutak, osetim ljudskost. Na trenutak. A onda se povučem u ništa, krijem od svih, vratim u lavirint uma da samu sebe zabavljam, jer drugi su ozbiljni i dosadni.

Laž. Sve u meni je laž. Pretvaram se samo da bih preživela. Radim sa minimumom kapaciteta, samo da zadržim uloge, da ne pravim prevelike probleme i tumbanja. Jer i da iskoračim iz svega i napustim sve, ne bih ništa postigla. Sve to isto bi bilo tu, samo u većoj drami. Drame umeju biti interesantne, ali vezuju energiju i vreme. Nastavljam, zbog kontinuiteta. Inercije. Jer ko zna šta pokreće ovo telo i um. Volja i svest svakako ne.

I slika koja tek nema veze ni sa čim, osim što je odličan fazon. Pokupim tako svuda po nešto pa donesem kući, sa sobom.

Jedino što treba je: Setiti se. Prepoznati. Neke kockice se same poslože i preslože.

Ples. Nikada nisam razumela zbog čega sam privučena plesom i pokretom. Toliko je jaka težnja u meni da se ispoljim kroz pokret da su razlozi negde dublje, u nesvesnom. Postoje stvari koje je trebalo uraditi tokom života, neki viši plan koji je trebalo slediti, signali koje je trebalo prepoznati, odluke koje je trebalo doneti. Možda je deo tog plana za mene nekad bio ples i pokret. Prekasno je sada krenuti tim putem, mada je težnja i dalje snažna.

Da li sam prepoznala bitne druge? Ili sam i njih uspela promašiti?

Neki se ljudi snažno utisnu. Mnogi drugi su deo scenografije, statisti, bezlična lica koja nas samo u prolazu okrznu i vrlo brzo nestaju iz prostora svesti čak i kada su godinama deo scene. Ne umem to objasniti. Dragoceni su ti prvi, bitni. I mnogo posle nakon što odu, duboka povezanost ostane. Toliko je koncepata u mom umu, toliko fantazije, ideja, filozofija da ne umem razlučiti stvarne uvide i znanja od projekcija i laži uma. Ali nastanu ti momenti kada se povezanost toliko snažno oseti da znam da je stvarna. Sve drugo izgleda manje stvarno, kao san, iluzija, nebitno i prolazno.

Jednom, zadržaću taj osećaj doticanja kao trajni dodir. Ostaću u tom prostoru gde je sve potpuno. I biće pokret, ples, beskrajno prelivanje energije u različite oblike. Doticanje duša ispoljeno kroz pokret. I ništa više od toga.

Nestao je prethodni zapis, pa ga ponavljam. Ako se ikad pojavi, pa bude duplo, neka ga.

5.7.2019.

Duša bira telo i um u koji će se inkarnirati. Što negde znači da od sposobnosti duše da se uskladi i prirodne usklađenosti zavisi koliko ćemo se osećati svoji u telu, a koliko bivati neusklađeni i ograničeni telom i umom. Dakle, sjedinjenost tela/uma i duše jeste joga, nauka koja omogućava da se ta usklađenost poboljša, produbi. To je moj zadatak/dharma – pomoći drugima da usklade telo/um i dušu kroz pokret i sve druge tehnike u jogi. Jer sve što učimo na jogi je da se smanje otpori na relaciji telo/um i da se duši omogući slobodnije ispoljavanje. Osloboditi prostor za delovanje duše je ono na čemu radimo. Prostornost.

Uvek sam imala osećaj da sam povezana sa telom. Naravno, lakše je biti povezan sa telom ako je ono oblika koji nam odgovara. Moje je oblika koji odgovara umu i duši. Neko je jednom rekao za moje telo da je „zmijoliko“, pa neka bude tako. Ono što mi se najviše dopada kod mog tela je što odražava moj odnos prema seksualnosti – u mnogo većoj meri duhovno, nego telesno.

Krenula sam na ples! U pitanju je savremeni ples, ali bih više rekla da je istraživanje sebe kroz pokret, nego ples. I to je upravo ono što sam i htela! Toliko novih pokreta sam napravila danas tokom prvog treninga da je celo telo ispunjeno nekom novom energijom. Kada je instruktorka rekla da ćemo početi sa vežbama joge pomislih „O ne, samo ne joga!“ ali ono što smo mi radili nije ni nalik na tradicionalnu jogu kojom se bavim. Bilo je skroz drugačije i novo, što sam i želela. Puno toga danas nosi ime joga, i svi se trude da izmisle svoju jogu i svoj stil. Joga za mene mora ostati joga, tradicionalna, izvorna, onakva kakva je data. Ali mi toliko prija ova avantura novih pokreta, doživljaja sebe kroz drugačije položaje i kombinacije da sam baš baš srećna! Iako sam prestara za istraživanje tela kroz pokret, drago mi je što sam ispunila svoj san, bar napravila korak ka njemu. Savremeni ples i ja u njemu, jeeee!

Još jedan čas plesa - prijaju mi novi pokreti, nove kombinacije pokreta. Uvek se vezujem za onu ideju Gurđijeva po kojoj čovek, da bi promenio misli i emocije, mora promeniti repertoar pokreta, jer su pokreti tela povezani sa emotivnim i mentalnim stanjima. Tako da meni sada zaista prijaju svi ti novi pokreti, izlaženje iz rutine poznatog i jogijskog. Ipak, ono što me čudi je način na koji ljudi danas rade sa pokretom. Kao da svako mora da izmisli nešto novo, da napravi svoje kombinacije, svoje verzije, pa toliko različitog biva pomešano da nisam sigurna šta ostaje u svemu kao temeljna ideja i okosnica oko koje se nešto razrađuje. Primer su elementi kundalini joge koji su, rekla bih, nepotrebno i neodgovorno umešani u savremeni ples /šta god da ta odrednica znači, jer i ona je, ako ne grešim, miks jazz baleta, contemporary dance, a jazz balet je miks baleta, gimnastike.../ Ne znam kako su se drugi snašli sa uvođenjem bastrika pranayame u pokrete budući da je meni trebalo dugo vremena /meseci/ da savladam tu pranayamu u sedećem položaju i nikad se ne bih usudila da je kombinujem sa dinamičnim pokretima niti da je dajem u okviru plesnog kursa ljudima bez iskustva sa jogom i bez adekvatne pripreme. Čudi me ta potreba da se bude drugačiji, savremen, kreativan, poseban... šta fali tradicionalnom, šta fali držati se jednog stila, jednog pravca? Da, znam, i ja sam krenula na ples jer sam prezasićena i želim da uvedem nove pokrete, nove misli, nove emocije, ali to radim svesno, imajući osnovu, temelj. Ali da sam stalno u novom, drugačijem, osetila bih se izgubljeno, previše nestalno, zbunjeno...  

__________________________________

“Karakter kretnji i položaja je u svakoj epohi, kod svake rase i u svakoj klasi neprikosnoveno povezan sa oblicima misli i osećanja. Čovek ne može promeniti oblik svojih misli ili osećanja dok ne promeni repertoar svojih položaja i kretnji. Oblici mišljenja i osećanja mogu se nazivati i položajima i kretnjama mišljenja i osećanja. Svaki čovek ima određeni konačan broj mislećih i osećajućih kretnji i položaja. Štaviše, položaji kretnji, mišljenja i osećanja su povezani jedan s drugim u čoveku i on nikada ne može izaći iz svog repertoara položaja, mišljenja i osećanja dok ne izmeni svoje položaje kretnji. Analiza čovekovih misli i osećanja i proučavanje njegovih funkcija kretanja, postavljeno na određen način, pokazuje da je svaka naša kretnja, namerna ili nenamerna, nesvestan prelaz iz jednog položaja u drugi, oba podjednako mehanička.”

Ouspensky “U potrazi za čudesnim”

Kuća danima miriše na domaći hleb, na testo. Obožavam taj miris! Obožavam dodir testa i dlanova kada ga mesim. Zapravo, dopada mi se život u kući. To što ne mogu da idem nigde. Što je nemir konačno umiren. Dom. Tu sam i nigde drugo ne želim ni biti.

Ništa mi ne nedostaje iz mog života. Sve je tu.

U ovom gradu ne možeš nikoga zaraziti. Interakcije su toliko retke, slučajne. Tek sada shvatam koliko smo prenaseljeni, zatrpani. Koliko je malo prostora i prostornosti. Kad život ponovo postane normalan, nedostajaće mi prostor.
Dodir i doticanje...hm... to je ono čemu težimo, čemu težim. Ali doticanje je retko u mnoštvu interakcija, u prezatrpanosti. Ovde nema nikoga, a opet postoji doticanje. Dotakneš sebe, verovatno, što je i u osnovi te težnje. Dotaknu te i tvoje reči iz prošlosti. Ili tuđe, nedodirnute toliko vremena.

Vidim strah i vidim kako samo menja razlog zašto je tu. Strah od bolesti, nemoći, smrti. Strah od pogrešne odluke o izolaciji ljudi. Strah od pogrešne primene propisa. Strah da nisam pogrešila u prijavi poreza. Strah da mogu zaraziti druge. Strah da mogu doneti pogrešnu odluku koja utiče na druge. Strah da toplota koja osećam nije povišena temperatura... Dakle, strah je tu, ali se racionalizacija menja i to sve u nekoliko minuta ili sekundi. Čovek je zaista čudno biće. Ne kažem da mu je lako u ovom čudnom i ludom svetu, ali je fascinantno kako ne primeti da je emocija prvo tu, a potom razlog te emocije. Čak i da emocija biva pokrenuta nečim što je realno i sada tu, odmah potom samu sebe održava menjajući razloge.
Otkrila sam svoju glavnu osobinu: to je strah. I saosećam zaista sa svim uplašenim ljudima na planeti sada. Jer ja imam zaista nebrojeno puno tehnika koje mi pomažu da radim sa tim. Imam najvažniju tehniku: posmatranje, odvajanje, primećivanje i prekidanje identifikacije. I opet klizim na momente, osetim ubrzan rad srca, toplotu. Pitam se kako je svima onima slične slabosti koji nemaju tehnike i znanje koje ja imam.
Zahvalna sam za ono što mi je dato. I, ako išta ima smisla, to je da to znanje dajem drugima. A negde ćemo se valjda izvući, i ti drugi i ja.

Kako je čudan i divan ovaj dan! Moj glas na jogi mi je delovao čudno, tuđe. Bilo je jako lepo na časovima joge, ali i jako čudno. Kao da sam se probudila u nekom drugom životu. Čudan je osećaj videti i druge na poslu, vratiti se u svoju kancelariju... Potpuna promena perspektive. Znam da neće drugo trajati, ali je divno, sada!

Ne čude me više kontradiktornosti koje uočavam kod sebe i drugih. Ovo je život prepun apsurda, besmisla. I super mi je, sada, kada ne pokušavam da pronađem smisao ili poveznice. Prosto radim i rešavam to što je ispred mene, ne pitam se Zašto? Nema odgovora, nema nikakvog smisla. Gomila nepovezanih dešavanja koje samo naš um uvezuje u potrazi za strukturom, smislom. Kontinuitet je najveća iluzija.

"Koliko bi bila stara kada ne bi znala koliko godina imaš?" pitali su me danas, citirajući.

Da, interesantno pitanje. Kod takvih pitanja moram uvek da doziram odgovor, da ne bi bilo suviše filozofski, iracionalno, ludo. Bilo bi lepo imati ispred sebe nekog kome ne moraš dozirati odgovor, nekoga koga iracionalnost i ludost ne plaše. A da nije baš skroz polupan. Dvoje na jednom mestu bi, možda, ipak bilo previše.

Igra ideja, 4. dimenzija, vreme, iluzija vremena...

"Umetnost dovođenja stvari do kraja ~ Bespočetnost počinje uvek" još uvek mi piše na telefonu kao light motiv, slova prolaze, nestaju, pa ponovo dolaze...

Smešni smo, skroz, svi mi, u težnji za trajanjem, u strahu od nepostojanja.

Oduvek sam tu. Jednako stara koliko i tada kada sam prvi put imala osećaj da sam oduvek tu. A opet, ne postojim, zar ne? Ništa stvarno u meni nema. Iznova nastaje i nestaje jednovremeno, iako se protivi umu, logici. Tu sam, nema me. Nema me, tu sam.

Strah od nepostojanja. Strah ukorenjen, utkan u svaku ćeliju, u svaku poru. I flert, večiti flert sa idejom večnog, trajnog, sa hrabrošću u suočavanju sa smrću, sa prestankom. Flert, igra, izazov, ništa dublje od toga. Umem samo flertovati, samo se igrati i izazivati. I povući se čim postane ozbiljno.

"Ne možeš zaboraviti rođendan onoga koga voliš" – misao koja me dugo proganja. Bože, kako su jaki ti programi, taj značaj koji dajem odnosima, refleksiji u drugom. I koliko god flertovanja sa idejama, koliko god godina da imam, uvek će značiti kada neko potvrdi da postojim, da sam bitna, da jesam.

Možda treba samo da odgovorim na pitanje jednostavno, kao i svi drugi – da sam mlada, da se osećam mlado, da vrednost raste sa godinama, kao kod vina. Ali, ne umem više, zaista ne umem. Nešto u meni stalno vrišti: "Lažeš, lažna si!" Bar imam taj deo, izgrađen. Živela škorpija, ukus dubljeg i stvarnog. I živeo flert!

Dopadaju mi se dani kao što je ovaj danas. Strah se nije vezao ni za šta, a mogao je više puta. Možda je razlog tome, bar delom, to što sam juče osvestila neke stvari, povezala, dodala nove kockice. Moja povreda nastala je mnogo ranije nego što je mogla biti shvaćena, verbalizovana, pre nego što su i postojala osećanja. Jer osetila sam samo senzaciju hladnoće i ubrzan rad srca kada sam pokušala da se vratim u taj momenat. Nije bilo straha, nije bilo povređenosti, nije bio osećaj odbačenosti. Bila je samo hladnoća kao senzacija i srce koje kuca neverovatnom brzinom. Tu je nastao utisak da me ovaj svet ne želi i ne prihvata. I tu je nastalo odvajanje, neki deo mene je ugušen, nedoživljen, zaključan. Nebitno mi je da li je sve to samo nova fikcija mog uma. Shvatila sam zbog čega mi telo nekada drhti, a da nisam svesna straha, da ga ne osećam. I zašto nekada imam utisak potpune hladnoće i neemotivnosti.

"Doživeti strah po sebi nije razarajuće: jednom doživljen, strah momentalno postaje tunel kroz koji putujete, ne puštajući osećanja straha sve dok vas ono ne pronese do dubljeg nivoa realnosti. Strah je poricanje drugih osećanja. Kada sa prihvati i doživi izvorno osećanje, čvor nestaje." Pathwork, iz predavanja: Šta je put?

Dobri su dani kao ovaj danas. Kad nema straha. Neka nestašnost, detinjastost. Znam da neće potrajati. Zato mi se i dopadaju takvi dani.

A možda je samo do punog meseca u Biku. Jer to je moj mesec i moja integracija sa škorpionskim delom koju treba da napravim.

Meditacija. Vidim sebe kako sedim na podu. Zagrila sam kolena, tako da su mi butine pripijene uz stomak. Zagrlila sam sebe, skroz se sklupčala. Nije fetus položaj jer sedim, ali jeste taj oblik tela. Oko mene je mrak, praznina, punina, prostor. Ne postoji ništa osim mene, ne postoji niko. Sama sam potpuno, jedina. Ne postoji ni potreba, ni težnja. Pita me, žena koja vodi meditaciju, da li mogu da vidim prozor. Ne postoji prozor, ne postoje vrata i ne mogu ni da ih zamislim. Jer ne postoje ni zidovi. Čudan je osećaj prostora oko mene, jer nije u pitanju praznina, nije prazno. Kaže mi da zamislim kako ustajem i kako se krećem napred. Ne ide mi se nigde, želim da zadržim sklupčanost tela, osećaj sebe. Pita me da potrčim. Pokret je drugačiji tu gde sam. Ne može se trčati, ni hodati na način na koji se kreće u fizičkom svetu. Prosto samo prođeš u drugi deo prostora ili se prostor samo pomeri dok ti ostaješ tu gde si. Nekako je gust taj prostor, pun, više tečan, nego vazdušast. Ali zašto da se krećem, kada je sve isto, mračno? Pokret ne donosi ništa. Sve je tu, jedino što jeste, sve što jeste. I ne postoji impuls ka pokretu, ka kreiranju, ka dešavanju. Sve je u redu, sve je potpuno, sigurno, takvo kakvo treba da bude. Ipak, opet se javio taj osećaj hladnoće koji ne mogu da razumem. Zašto je hladno? To je jedino što postoji kao senzacija, kao osećaj. Hladnoća. Zašto? Možda je samo postalo hladno u prostoriji u kojoj radim meditaciju. A možda je to samo strah koji je doživljen na jedini način na koji se može doživeti pre nego što nastane emocija i sve ono što je omogućava.

Neobično je sve ono što me je dovelo ovde. Sve ono što me je podstaklo da ostanem iako samo toliko puta imala snažan impuls da odem, toliko puta odlazila. Emotivna i mentalna stanja se menjaju i dragoceno je što imam prostor gde mogu da zabeležim, da ostane sačuvano, na način da mogu iznova da pronađem i da mu se vratim. Imam osećaj da sam svetlosnim godinama udaljena od one koja je jednom davno počela da piše na forumima, koja je jednom davno došla na ovo mesto. I ne bih mogla sada napisati ni promil onoga što sam napisala svih ovih godina, jer je drugačije, promenjeno. Zapravo je u ovom gradu uvek čudan osećaj vremena, kao da je sve oduvek tu, a prošlost i budućnost ne postoje. Svi zapisi su zapisi sada. A opet, zbog tišine, praznine, pauza i minimalnih interakcija, imam ponekad osećaj da je svako od nas u posve drugom vremenu u ovom prostoru, kao da se naše stvarnosti ne dodiruju, kao da svako ima svoje vreme, svoju stvarnost kad biva tu.

Priroda mog uma je takva da živim u lavirintu reči, koncepata, ideja i da stalno tražim nove poveznice, stalno iznova povezujem i razvezujem. I dragoceni su mi ovi zapisi, moji i tuđi, jer su kao mapa duše - istovremeno svedoče o prošlom i predskazuju buduće. Malo ko može razumeti i poverovati koliko puta sam pročitala iste zapise. Većina pogleda na svakom postu je moja. Jer reči su meterijal za moj lavirint koji, kao pauk svoju mrežu, gradim gde god stignem, nosim sa sobom, u sebi. Ne bilo koje reči, ne sve reči, naravno. One čija je priroda da prodiru, da se ugrade, da kroz mene žive. Reči ispunjene emocijama, energijom, svešću.

Samoća u ovom gradu je lekovita. Deo mene vrišti i uvek će vrištati za interakcijom, za dodirom, za doticanjem. Ali samoća je bila potreban deo, prostor koji je omogućio doticanje sopstvenim dodirom, odjek sopstvenog vriska, sopstvenih reči, sopstveno odbacivanje i sopstveno prihvatanje.