Mesto duse

Razotkrivanje duše duši, to je sve čemu težimo u odnosima, sve što treba da postignemo i sve ono što, uglavnom, nedostaje. Bože, kako su predivna jednostavna objašnjenja.

Najvažnija lekcija: videti ljubav u odbacivanju

Boli. Sve je prostoru srca, grudi, Anahati. Ista ona bol. Nervira me što je bol imenica muškog roda sada. Kada sam učila pravopis, bila je ženskog roda. Negde sam pronašla tumačenje da je bol ženskog roda kada je psihička, a muškog kada je na fizičkom nivou. Pravopis ne bi trebalo da se menja, ne bi trebalo da bude tako nelogičan, da ima milion pravila i milion izuzetaka od pravila, i onda još da se pravila igre promene. Za mene je bol uvek ženskog roda. I jako mi je čudno kada se nateram da je upotrebim u muškom rodu. Mora biti TA bol.

Eto, šta moj um radi kada treba da se suoči sa bolom, beskrajna igra uma, misli, koncepata. Biti drugačiji, poseban, igrati se sa rečima, značenjima. Sve samo da se izbegne i promaši. Da se zaštiti. Od čega? Od bola zbog obacivanja. Tako sam rođena, sa tim bolom, odbačena pri rađanju. Ili sa tom boli? I dobijam iznova i iznova lekcije dok ne shvatim. Saturnove lekcije, na svakih 7 godina, dozirano, da mogu preživeti do sledeće lekcije. Istina, dobijem i sve ono drugo, lepo, da mogu od nečeg živeti. Bar mi je to dato kao kvalitet, da umem pamtiti ono što znači, ispunjava. Ali me baš boli jer se odbacivanje uvek desi kada dam najviše, kada celu sebe dam, kada rizikujem, kada napravim iskorak. Gde grešim? Zašto kod mene mora biti sa toliko energije, preintenzivno? To je škorpionski i Plutonov uticaj, i Mars u 8. polju koji nosi tu energiju, taj intenzitet i te posledice.

Kako god, uspela sam bar da se povežem sa tom emocijom i da shvatim da odbacivanje može biti čin ljubavi. Uspela sam da osetim.

Radili smo vežbu sa telom. Počela je kao meditacija u kojoj je trebalo da osetimo pokret u telu, način na koji se u telu pokreće težnja, deo tela koji težnjom biva pokrenut... A onda je trebalo da igrajući u ritmu muzike taj pokret proširimo, da ga istovremeno izrazimo i pojačamo tako da bude u celom telu. Dugo smo se ispoljavali kroz pokret, ritam muzike se menjao, pojačavao...U jednom momentu tražila je da odemo do zida, da ga osetimo i da svom silinom pokreta koji je oživljen i osnažen u telu počnemo da guramo zid. Cilj je bio da osetimo zid, prepreku, otpor, ono što nas sprečava u nameri i težnji, da vidimo kako i sa koliko snage to rešavamo. Elem, skroz neobičan osećaj: gurati zid svom snagom u ritmu muzike uz stalne pokrete tela. To guranje zida svom silinom odmah je preusmerilo energiju na karlicu i sami pokreti i to odupiranje o zid postali su seksualni. Pitala je: Šta je taj zid? Šta se javlja kao emocija, misao, šta se pokreće u nameri da taj zid pomerimo, sklonimo? Shvatih da sam ja taj zid, taj otpor, ta sva silina odbijanja. Shvatih da istovremeno guram zid, svom snagom, da se javlja osećaj izazova, želja za dokazivanjem, jaka namera da prođem iza, da ga srušim. I što je ta namera snažnija, to je jači zid, koji sam isto ja, koji se još snažnije opire tome. Zašto? Strah od nepostojanja, od toga da ništa neće biti isto posle prolaska iza.
Nakon tog iskustva koje je dovoljno dugo trajalo da bi bilo doživljeno u svoj svojoj snazi, tražila je da se odmaknemo od zida i da posmatramo kako plešemo kada zida više nema...
Umesto osećaja olakšanja i oslobođenja, što bi bio logičan, očekivan, odgovor u telu nakon tog silnog odupiranja o zid kroz pokret, osetih pad energije. (!) Nastavila sam da plešem, dopustila sam da se ta praznina koju osetih popuni nečim drugim, pokreti su bili lepi, meki, ali mi je nedostajao onaj intenzitet sukoba dve suprotne sile.
Moćni su te telesne vežbe, uvidi koji se dobiju kroz pokret, dodir, telo.

Telesna vežba:
Ležala sam na podu, na leđima, zatvorenih očiju. Drugi su ležali preko mene, svako je svojim telom bio preko mog, onemogućavajući mi da se pokrenem. Tražila je da vidim odakle dolazi potreba za pokretom, da osetim u telu gde je najveći impuls ka pokretu. Prošla sam pažnjom celo telo, osetila pritisak drugih koji mi je onemogućavao pokrete. Neki su me štedeli sa pritiskom, ali svakako je bio čudan osećaj, ta sputanost. Najjači impuls za pokretom dolazio je iz karličnog dela, tu negde, gde je hara. Tražila je da pojačam taj impuls, da iz tog dela krenem da se pokrećem. Probala sam, ali tu je bio najjači pritisak, neko ko je ležao preko tog dela tela, davao je najveći otpor, pojačavajući pritisak na moj pokušaj pokreta. Što sam više pojačavala impuls ka pokretu i pokušala da guram, to je pritisak odgore bivao jači. Tražila je da se pokrećem, bez ozbira na teškoće i da pokreti postanu snažniji. Neke delove tela sam lako oslobodila, tipa glavu, vrat, jer tu je pritisak bio najslabiji, ali sam imala osećaj da mi to ništa ne vredi kada je zarobljen upravo onaj deo iz kog dolazi energija koja tera na pokret, zarobljen je taj karlični deo. Pokreti su se nastavljali, pokušavala sam da se oslobodim, a kroz osaživanje mojih pokreta pojačavao se i pritisak, što je tražilo da ulažem dodatnu snagu, da jačam. Imala sam momenat slabosti, kada sam pomislila da gubim snagu, ali to je pokrenulo bunt, inat, i potrebu da napravim još jače pokrete. Javila se težnja da pobedim, da se oslobodim, da ne dopustim da budem sputana. Moja težnja da se oslobodim je postala toliko jaka da sam imala strah da ću povrediti nekog u pokušaju oslobađanja. Na kraju sam kroz osnažene pokrete, ali i slabljenje otpora drugih, uspela da se oslobodim. Nakon toga su me pokrili ćebetom i zauzela sam fetus položaj. Ostala sam umirena u tom položaju, kada je fizičko telo u pitanju. Međutim, unutrašnji pokreti su i dalje nastavljeni, kao da pritisak i dalje postoji. Osećala sam unutrašnje pokrete kao talase i težnju da nastavim tu borbu, to oslobađanje, jer je davalo energiju, snagu.
Nisam imala pojma šta predstavlja ta vežba koju radimo, nikome od nas nije bilo objašnjeno. Tek kasnije nam je rekla da je u pitanju: Rađanje.

Uvidi:
1. Borba, na unutrašnjem nivou, osećaj sputanosti, potrebe da se borim za oslobođenje, za život, za sebe, nastavlja se i kad realna sputanost nestane. Ograničenja ne postoje, ali je inercija izuzetno jaka i pokreti koji teže oslobođenju i osećaju da neko drugi stoji na putu tome, se nastavljaju.
2. Što je pritisak otpora i onoga što me sprečava u pokretu bivao jači, to je rasla moja snaga i težnja za životom. Da nije bilo pritiska i otpora ne bi se ni aktivirila tolika energija. Što su veće prepreke, veća je i snaga koja se kroz savlađivanje prepreka dobija.
3. Pokreti koje sam mogla praviti, pokreti glavom ili nekim delovima tela iako su delovali besmisleni u slučaju zarobljene karlice koja je trebalo da se kreće, doprineli su razvijanju ritma i osnaživanju, što je u konačnici uticalo na oslobađanje karlice.
4. Imala sam osećaj da je trebalo jače da me pritiskaju, da bih tako aktivirala još veću snagu. Shvatila sam da ograničenja osnažuju, da im je to svrha.
5. Što je energija koju aktiviram i iznesem jača, to je jači i strah da time mogu povrediti druge. Postoji strah od sopstvene snage i koncentrisane energije (!)

Zumbuli opet cvetaju. Zasadila sam ih prošle godine, na ovaj dan.

Vođena meditacija juče u grupi bila je jako dobra. Uvek me začudi raznolikost iskustava, način na koji svaka od nad doživi iste reči. Psiha je zaista neverovatna, načini na koji se prave poveznice.

Kod mene je uvek nešto drugačije, naopačke. Radila sam godinama prvo sa meditacijama i tehnikama koje su bile napredne, direktne - rad sa svesnošću, silom, primenjivala tehnike pravih majstora koji negiraju svako iskustvo kao lažno, a potom se vratila na početak u vođene meditacije, rad sa telom i emocijama... I bilo mi je teško da se naviknem, delovalo mi je kao ogroman korak nazad, to zabavljanje uma vođenim meditacijama. I izgubila sam onu sposobnost da odem dalje, dublje u neki posve neobičan prostor. Juče sam, ipak, i pored reči koje su usmeravale um, otišla na staro mesto. Volela bih da sam češće tamo. Uvek me je strah, ali ne emotivno više, već intelektualno, da bi me predugi boravak u tom prostoru još više otuđio od ovog sveta, od svih.

11 godina, samo meni bitan rođendan. Jer je obeležio prekretnicu, dopuštanje da budem svoja, oslobođena očekivanja.

Ples sa demonima – demonska priroda

Osećam se kao dete koje je poželelo da bude frizer, pa odseklo sebi šiške i sada tako unakaženo hoda, dok kosa ponovo ne naraste.

Kad pokušaš nekom da pokažeš kako se bori sa demonima, jako je velika šansa da ćeš završiti kao njihova hrana. Prosto je: glup si, arogantan i potcenjuješ njihovu snagu, a svoju precenjuješ. Nemaš pojma koji deo u tebi će pronaći odjek i time te učiniti podložnim i ranjivim. Drevne su to sile, daleko snažnije od tvoje iluzije znanja i poverenja.

Sledeći put kad poželiš da spustiš svetlo u tamu, postaraj se da ponešes svetlo, a ne poster sa nacrtanim suncem. I postaraj se, kada zaplešeš sa demonima, da znaš korake.

Zbog ovakvih slika taj vampir u meni nikad neće biti upokojen.