Mesto duse

"Najveca greska koju mozete pociniti u zivotu je da strahujete da cete neprestano gresiti."
Elbert Hubbard

Ima jedna scena koju sam davno zapamtila i pozelela da narucim da mi naslikaju. Sedim na podu, ledjima naslonjena na radijator. Kolena su podignuta, glava spustena na njih, lice medju dlanovima. Džemper koji nosim je velik, dugackih rukava, izvucenih preko dlanova. Ta slika, te emocije koje sam imala u tom momentu – kako dalje? gde? zasto? ne razumem, ne znam... i cela ta situacija – sedenje na podu, ledja uz radijator, dzemper istegljenih rukava – tako lice na mene. Zasto sam se toliko dugo drzala te slike, zasto sam se zaglavila u njoj?
Sada imam novu vizualizaciju. Vetar. Bez oblika. Samo pokret, dodir, osecaj, nagovestaj, obris. Nestalna, odvojena od svega, od svih. Prisutna u svemu. Koga briga gde i kako dalje?

Zanimljivo je videti kako te dete dozivljava.
Nacrtala je "Mamin maštolend – knjigolaptoplend". More, kafa, a knjige i laptopovi na drvecu. Toliko o mami.

Opustenost, mir. Psihicka stabilnost, snaga. Prihvatanje, poverenje. Osetiti te trenutke celim bicem je neverovatno dragoceno. Ali ne mogu ostati u tome. Ne zelim. Shvatih, konacno, da to nije kraj puta, vec pocetak.
Izazov, iskorak iz poznatog. Napustanje onoga sto sam bila, onoga sto sam mislila da jesam. (Nostalgija pri samoj pomisli.) Odlazanje bez osvrtanja.
Stegnes srce i samo skocis. U dubine, tamo gde si oduvek zeleo biti.

"Ono sto nazivas materijom sama je Svijest. Ti si prostor u kojem se ona krece, vrijeme u kojem ona traje i ljubav koju ona daruje zivotu."
Shrii Nisargadatta Maharaj

lubinovich ::

Kao zalo na krajevima mora, kao skloniste za brodovlje koje tu sneva sve dok se ponovo ne otisne na pucinu.
Mozes li privezati dusu za nesto?

Privezala se sama. Ne umem shvatiti cime je vezana. Ne postoji nista sto bi je moglo vezati, bar ne ono sto ima konkretan oblik, jacinu, snagu. Tako je to kada je dusa u pitanju. Potpuna praznina postaje potpunost, potpuna nesigurnost postaje stabilnost, a potpuna sloboda najjaca vezanost..
Naravno, vraticu se jos milion puta da dam odgovor na to pitanje. Mnogo volim pitanja. I odgovore koji se menjaju sa promenom koja je u meni.

Neobicno. I sama ovih dana cesto razmisljam o vezivanju, o trajnosti tih veza i o cudnom mehanizmu njihovog nastajanja. Sta je okidac koji pokene reakciju? Zasto se jave tako silovito i iznenadno? Zasto su toliko snazne da je ponekad tesko odluciti da li nam taj stisak prija ili nas gusi? Na kraju, zasto se nekada i pored sve te siline neke niti prekinu? Vezanost ostane, ali dusa se jace veze za nesto drugo...jednostavno ne moze da se otrgne. I sta to znaci?

"Ono sto sam danas, postao sam sa dvanaest godina, jednog ledenog i oblacnog dana u zimu hiljadu devetsto sedamdeset pete. Tacno se secam tog trenutka, kako cucim iza rusevnog zemljanog zida, virim u corsokak blizu smrznutog potoka. To je bilo davno, ali ljudi grese kada kazu da proslost moze da se pokopa. Jer ona ume da se probije na povrsinu. Kada se sada prisecam, shvatam da sam u taj pusti corsokak virio poslednjih dvadeset sest godina."

Moja najmoja, neka se tvoja radoznala dusa nikad ne umori od zudnje za osvrtanjem i traganjem za odgovorima. Tvoja pitanja obogacuju moje danas. Volim sto si tu.

Zudnja... Da li se ikad utoli ta zedj? Ponekad mi se cini da svaki odgovor koji pronadjem samo otvori nova polja sa pitanjima.
Nece se umoriti. Tu bitku ne predajem, bar dok ne pronadjem ono za cim tragam.
Duse uvek rastu kroz doticanje, ne postoji drugi nacin. Kvalitet duse je da bude taknuta, rece jednom Tomas Mur. I ja je pustam da biva dodirnuta. Recima kao sto su ove tvoje. Milionima drugih detalja koje cine nas zivot. Hvala Ti.

mimo sveta

Moram da priznam da sam kao mala najcesce bila u tom polozaju.
I, moram da priznam da sam i sada cesto u tom polozaju.